Lomio sam ego biserima Borakaja

Lomio sam ego biserima Borakaja

Cafe del Mar

U noćnim senkama zarobljenog neba i nepregledne vode prelama se bezdan. Ranjivo crveno sunce izranja tiho u zagrljaju horizonta koji više ne postoji. Raspirujuća svetlost u sedam miliona crvenih nijansi oslikava grandiozno Kinesko južno more. Umirujuće razliveno plavetnilo sedi dole kao ukopano. Uopšte ne progovara. Previše je moćno da bi se branilo ćutanjem. Probudjeni svetovi, spoljašnji i unutrašnji izgledaju sjedinjeni. Siluete “preživelih” putnika u mom vidokrugu tiho oživljavaju, dok se lagano kao zombiji pomeraju. Ipak još uvek spavaju. Nadolazeća svetlost pomera ih lagano klizeći po njihovim licima. Po koja nenadana iskra spolja kao strob proleti mojom pokretnom kućom u vazduhu praznoj od kerozina praćena zvukom. “More than ever people” tutnji nebom i mojim ušima. Sve oko mene je sada Café del Mar. Ježim se dok doživljavam novi orgazam jer svaki put kao da je prvi. Burna slika pakleno vrelog svitanja upravo počinje. Ptica čeličnih krila koja me nosi jedina nema pravo na san i ja koji zbog nje odbijam svoje pravo na umor. Konsultujemo se da li se to negde u beskraju sakrilo rastresito šareno kopno koje nagriza ovo prelepo jutro? Ni sam više ne razaznajem tačku spajanja i razdvajanja razvučenog slikarskog platna svih zelenih nijansi smeštenih u isti spektar. Spuštam se sve niže jer tajno ostrvo kreće na mali put oko sveta u mojoj glavi započevši svoj zanosni ples. Ispod, osećam kako zemlja podrhtava od carstva čula njegove flore i faune. Znam da je upravo stigao kraj uhvativši svoj novi početak. Tako je uvek! Polako ali sigurno ateriramo jer se pripremamo da dodirnemo tlo u hiljadu boja. Svaka boja na sebi nosi ogrlicu istih slova na kojoj piše samo jedno, sveto ime Filipina.

Puka beach Boracay Filipini

Stari trik od davnina

Dočekuje me vlažno i sunčano jutro okupano divljom, dalekoistočnom prolećnom rosom. Auuu, koliko vidim monsunska kiša ratovala je do malopre sa bujnim mangrovima i kišnim šumama. Svemu tome sada je došao kraj! Vreme je za momentalno primirje koje upravo potpisujem jer prirodi prinosim novu depešu. Stigle su dobre klimatske promene. Donosim vladavinu sunca. Jedva čekam da predjem carinu najmanjeg aerodroma kojeg sam u životu video, Katiklan. Preleteo bih sav ovaj red ljudi do koliba ispred debelog stakla zarad samo jedne stvari. Preskočio bi ih sve da mogu! Jedva čekam da me nokautira toplotni udar posle predugačkog avionskog vakuma. Žudim da me pokida i rastavi moju dušu na dva dela. Stari trik još od pre “hiljadu godina” prodao mi je Kipar omamivši me kao iskusni diler svog novog narkomana. Od tada sam navučen na ovu samo moju stečenu pojavu dugo već pretvorenu u naviku. Kako li tek samo ovo miriše? Kako li se oseća ukus ovako jedne daleke obale? Vlažan, topao vetar najdaljeg istoka ne može se opisati! Udar udahnuća slanog vazduha potpuno drugog sveta bacio me je više od dva metra. Male tajne večitih putnika kroz vreme nemaju cenu i upisuju još jedan svoj recidiv putovanja. Eto, sada ja tu staru foru besplatno poklanjam vama! Samo setite me se kada udahnete isto na prvom vašem putovanju. Ništa više mi ne treba, a ni manje! Kol’ko ih samo ima u katalogu sećanja Bože dragi, bezbroj?! Prodati stanovi jedino znaju tajnu o njima.

Carabao island Filipini

Susret sa Hantsmanom

Ostrvo Borakaj u prečniku nije veće od dve beogradske ade. Umoran od noćnog ili jutarnjeg leta, opijen tropskim bojama momentalno se budim i sedam u minijaturni drveni brodić zvani bangla. Posle manje od dvadeset minuta lagane vožnje ispred mene nadvijaju se minijaturne džungle na visećim, belim, peščanim postoljima njišući se u ritmu toplog vetra bez zvuka. Kroz pesak boje talka bosonog se probijam, dok hipnotisano razgrćem palme kojih ima u izobilju. Jurim prevoz za hotel. Znam da odsedam u jednom rizortu kojeg nisam ni izguglao pošteno i koji se(verovali ili ne)prostire na 126 hektara. Sastoji se iz pet celina. Od glavne kapije hotela do našeg depandansa” Monterej”, vozi golf-car, skoro isto onoliko koliko nas je transfer dovezao sa obale do glavnog ulaza u rizort. Usput uvidjam ogromne razlike izmedju vrlo siromašnog filipinskog naroda i jednog zatvorenog, neprirodnog kompleksa kineskog hotela u lancu i njegovih gostiju koji odišu sterilnošću. Ne volim luksuz, ne palim se na njega što i sami već znate i ovaj hotel mi je uleteo nenadano u sklopu aranžmana. Zvuči kao da se jebeno pravdam ili foliram, ma ne, samo sam iskren! U ovom fensi hotelu imao sam blizak susret sa ogromnim paukom Hantsman-om, koji je rodom iz Australije i orbitava u ovim predelima. Na moju veliku sreću pauk nije bio agresivan, a ni otrovan, što mi je posle i sam gugl priznao. Gabarit mu je bio veličine otvorene muške šake i nud boje je. Spontano sam ga zatekao jedno jutro u velikoj tuš kabini. Nije se pomerao. Odmarao je sedevši šćućuren u samom uglu tuš kabine. Čekao me je da se tuširamo zajedno. Pazio sam jedino da mi se ne prekuva od silnog isparenja. Srećom, tuš kabina je bila toliko velika tako da smo obojica imali mesta do mile volje. Uživali smo, moj nenajavljeni gost i ja svako u svom uglu i u svom tripu. On je razmišljao o prolaznosti života, a ja skidao balast prethodnog dana sa sebe. Napokon, bar se ne kupam više sam. Imali smo prećutni dogovor. Obećao sam mu da kap vode neće pasti na njega, a zauzvrat moj će me Hantsmen pretvoriti u spajdermena. Ni sam ne znam kako nemam strah od ovakvih stvari? Od uzbudjenja i adrenalina na putovanjima verovatno obnevidim. Ko će ga znati?! Posle smo haus-kiper i ja bezbedno prebacili to divno stvorenje u prirodno stanište, iako je hteo prethodno da ga ubije radi moje bezbednosti. Naravno, prvo je morao mene. Šalim se, samo sam mu u sekundi otklonio ubilačke namere. Na svojoj terasi prvi put ozbiljno se napajam filipinskom vegetacijom, koja je primamljivija nego na Tajlandu i Šri lanci. Na Filipinima priroda je bujnija i koloritnija jer je ceo hotelski kompleks u samom srcu džungle ovog malog ostrva. Sve je vrlo egzotičnije nego bilo gde, verujte, bar u svetu koji ja poznajem. Svako bogovetno jutro tačno u šest budila me je nenajavljena monsunska kiša, koja se u sekundi bukvalno samo stušti, odradi svoje i zameni budilnik. Tačna je kao švajcarski sat. Već u sedam sve je suvo kao u pustinji. Kao da ništa nije padalo vekovima. Neverovatno, ali to su Filipini i njegov daleki istok.

Borakaj na točkovima

Bežim iz hotela odmah posle doručka. Sedam u najfrekventnije vozilo koje se zove Trosajkl, koje pomalo liči na tuk-tuk, ali ga razlikuje taj njegov treći točak. Malo je širi, bučniji i neudobniji. Tražim čuvenu Belu plažu (White beach), koja je dve godine za redom proglašena za najlepšu na svetu, ali trosajkl me isporučuje na suprotnu Puka beach. Potpuno jedna nenaseljena, duga, divlja plaža, okružena najbujnijom vegetacijom svih vremena. Na njoj dočekujem veličanstveni suton i potpuno se prepuštam i stapam sa filipinskim eksterijerom. Izgnanik u meni progovara, i tragam za sopstvenim Vilsonom. Odlazim dalje kroz prvu bujnu noć u nepoznatom pravcu već poznatim prevozom. Niti znam gde sam, niti znam kuda ću? Ovde na Borakaju, kao da stalno idete u krug, sve je isto, fascinantno i isto. Svaki dan sam se vozio u ringišpilu prirodnog okruženja ”up and down,” neprepoznajući ista mesta. Ovo smešno vozilo je izuzetno bučno i diže veliku prašinu. Pomalo remeti prirodno okruženje. Turisti se uglavnom prevoze trosajklom pored omanjih autobusa prenatrpanih ljudi u kojima svakoga trenutka rendomizacijom neko mora da ispadne. Kako zujim Borakajem uvidjam da nema puno naseljenih mesta, ali ni mnogo brisanog prostora, duž celog ostrva. Potpuni nesklad. Dva suprotna pola i paralelna sveta. Kao da uporno ulazite u sela koja ne postoje pokraj uskih, neasfaltiranih krivudavih puteva i mnogobrojnih deponija i straćara. Svuda unaokolo su montažne i nedovršene kuće od opeke i crvene cigle iz kojih večito kulja dim, kao i razne tezge prebogate voćem. Gomila prljavštine, šuta, raspalih mešalica za malter i motora nalik sklepanim starim Tomosima. Plejada razdragane golišave dece koja trčkaraju u krug izmedju bujnog zelenila, trotoara i večitih bezidejnih zidarskih radova. Uvek neko sedi kraj puta, ćuti i meri protok vremena. Kao da broje linije i preostale zvukove prašume ove bujne vegetacije koja im iščezava pred očima. Rekao bih da pate jer im sve više kamen, benzin i asfalt izjedaju dušu uveliko svesni da ovde u srcu džungle uskoro stiže ono od čega ja uporno bežim godinama. Patim i ja s njima onako usput, svesni da ovako sjedinjeni čekamo neminovni Apokalipto modernog života. Vreme nikako ne radi za nas. Svuda unaokolo je pejzaž izgradnje kreativnog haosa koji se nikada neće završiti ušuškan nestvarnim kadrovima prirode. Gledam prizor koji me nekada podseća i na svoj iznutra i kao da sam nekom nevidljivom sondom uplivao u sopstveni mozak. Baš smo u potpunoj simbiozi Filipinci, Borakaj i ja.

Puka beach Boracay Filipini

 

Najlepša plaža na svetu-Bela plaža

Nažalost, konstatujem da se nalazim u vrlo siromašnoj zemlji, a pritom prebogatoj. Auuuu, majko moja, kakvi kontrasti! Trosajkl me ostavlja pored iole urbanijeg dela najnaseljenijeg mesta na ostrvu sa malim i vrlo prljavim veštačkim jezerom u sredini, gde ulazim kao u jedan tržni centar na otvorenom koji silazi na dole. Ponovo počinjem da hodam bos po toplom, puderastom pesku. “Ovde već sve zvuči lepše”- pomislih u sebi! Umirući od gladi odlučujem da ne eksperimentišem mnogo. Sedam u jedan italijanski restoran i naručujem picu i moj omiljeni Quatro Formaghi. Lažem, ipak eksperimentišem jer tražim da mi dodatno stave rukolu i pelat, koje uz sto muka dobijam. Nepodnošljiv sam kada sam gladan. Završavam svoju “skromnu tajnu večeru” i silazim dublje i sve više lebdi u zraku dobar vajb koji me kao vir uvlači u sebe pretvarajući me u svežu olupinu koja tako lepo tone. U daljini ljudi se gomilaju, afro ritmovi, rege i rok zvukovi se umnožavaju. Vraćaju li mi to osmeh na lice ili moja dugo čekana sitost duboko progovara iz mene? Prolazim lokale sa vrlo privlačnim enterijerima i odlazim do samog kraja. Spuštam se na obalu, a nepregledna i prigušena svetlost raznih boja pomera mi um. ”Šta je ovo jbt!”-viknuh. Nikad bolja muzika u životu rasipala se svuda oko mene duž predugačke obale koju su zapljuskivali talasi na svakom mogućem koraku. Sijaset kostimiranih ljudi stvarali su pravi maskembal. Gusari, domoroci, opatice i ko zna kojih još likova je sve bilo tu. Činilo mi se kao da su sve epohe zastupljene. Snima li se neki prelepi, vanvremenski film? Stotine izduženih palmi krstare nebom, dok mesec prkosi oblacima u već zakazanoj jutarnjoj monsunskoj kiši kao predstojećem jutarnjem dvoboju. Šta mu ja tu dodjem, kao neki prirodni sekundant?! Duž peskovite obale upijam stotine stabala ukrašene svetlosnim lampionima pod krošnjama kokosa obavijeni svetlećim crevima po korenjima i zidovima drveća. Ne nadzire im se kraj. U samom njihovom zatvorenom peskovitom carstvu nalaze se vrlo neobične bašte koje potpuno dominiraju i izlaze na obalu. Mali habitati ili bolje rečeno rajevi na zemlji i prelepo noćno osvetljenje odmaraju mi vid. Sve se topi i vrvi od pozitivne energije duž cele promenade pune kafića, restorana i barova. Prepuno je stranaca, sofisticiranih, opuštenih i rasterećenih ljudi. Skoro sve boje kože i nacije sveta odjekuju obalom. Prava divota u kojoj sam imao potpuni flash-back u glavi i jedan novi-stari susret sa uličnom prostitucijom, lady bojevima, transseksualcima i prelepim azijatkinjama u funkciji go-go igračica. Na peskovitoj obali pregršt kreveta za razne tipove masaža, ligeštula na kojima su ležali i uživali sveže nauljeni ljudi. Sve već izgleda kao jedan rajski, otvoreni dispanzer. Najlepša “letnja nova godina” koja nikada neće prestati i iz koje nikada neću pobeći. Pitam se onako usplahiren:”Gde je više ta Bela plaža?!!” Nedugo zatim saznajem da sam upravo na njoj. Ovde ostajem do kraja noći ili početka novog dana. Spontano sam pitao svoj fantastičan “trip”u sebi da odluči za nas gde ćemo prespavati? Želim novo jutro samo na njoj da probudim. Nisam čekao na odgovor. Uveravam se zašto je ovo verovatno najlepše mesto na svetu. Na Beloj plaži ne postoji početak, a ni kraj, dan ili noć. Na njoj ne postoje pravila, ni vreme, niti garderoba. Na njoj se ne menjaju godišnja doba. Ovo je mesto koje se stapa samo sa sobom. Ovde živi, jede i spava dobra energija. Na njoj postoji sve, ama baš sve! Nikakvog razloga nema da je napuštate. Mogućnost zamene je potpuno nemoguća. Ovde imate sve što vam je potrebno. Kakav život Bože dragi! Poželeo bih da umrem na njoj, zaista. Dobro došli na Borakaj, najlepšu plažu na svetu rodjenoj iste godine kad i ja.

 

Jazbina, medj’ dve palme za jednu bitangu u dva umotana plava hotelska peškira kao pokrivačima i rancem za osnovne jutarnje potrebe sada su moj mali šetajući apartman. Potpuno beli pesak u kombinaciji sa tirkiznim morem presijavali su se u carstvu nepreglednih palmi. Bela plaža se uveliko probudila i presvukla u medjuvremenu. Izgledala je kao najlepše privedena riba sinoćnjeg najboljeg sexa bez trunke šminke, koja je još lepša ujutro! Samo polako, ko je koga priveo? Bez ikakve sumnje, ona je mene. To skriveno Sulu more je najlepše koje sam ikada u životu video, zarobljeno u čeljustima velikih morskih divova. Kažu da je voda lepša možda samo na Maldivima. Hajde da verujemo u to pa makar me ceo život psovao Veligandu atol?! Potpuni zen veličanstvene rapsodije majke prirode u njenom svetom ritualu. Gde ovde ne uzeh sobu? Mrmljam u sebi mrzevši kratkotrajni rastanak sa njom i povratak u sabirni centar zvani glupi hotel. Sumrak na Beloj plaži u hiljadu boja je veličanstven. Na njoj možete iznajmiti brodiće sa skiperom plavih i belih jedara. Svake noći pred suton hrle ka pučini u regati i jedinstvenom zalasku sunca. Hiperrealistična scena desetine povećih čamaca koji kruže oko padajućeg sunca uzduž i popreko, dok se noć boje purpura prikrada Filipinima. Možete po dogovoru platiti malim Filipincima da vam od peska naprave šta god poželite kao što su razni ljubavni natpisi, poruke ili dvorce u pesku od “belih kristala”. Cena za koju se dogovorite ostaće i posle vas kao nazidana kula koju ste zamislili. Sve do sutrašnjeg dana goreće pod svećama. Na mikroskopskom belom pesku duž cele donje obale zabranjeno je pušenje. Često možete sresti nadležne ljude koji opominju turiste, pa su tako jednom prilikom skrenuli pažnju i meni. Bela plaža je velika, duža više od 3,5 kilometra, a pri njenom samom kraju nalazi se velika stena u vodi na kojoj je smeštena mala kapelica sa Bogorodicom. Simbolizuje stari nasukani španski brod, koji je po legendi navodno baš tu potonuo i predstavlja zaštitni znak Borakaja. U njenom zaledju kao u ofsajdu nalazi se veliki krst u brdima džungle koji svetli noću i vidljiv je sa celog ostrva. Na Filipinima najzastupljeniji je Katolicizam, jer su Filipini predugo bili španska kolonija. Samim tim njihovo shvatanje Katolicizma malo je i pagansko, nešto slično kao u Južnoj Americi. Ima i Muslimana, na jugu ove zemlje, a Islam je zastupljen sa oko 20% celokupnog stanovništva. Na okolnim izletima i obilascima celog ostrva uverio sam se koliko sav ovaj enterijer filipinske žive scene izgleda neverovatno, gledajući sa brodića Borakaj u fragmentima. Puka bič sa simbolom zabodene zastave Boba Marlija u sredini i dalje sebično čuva zov divljine samo za odabrane izgnanike. Obilazim obližnja ostrva Karabao, kao i Kejv Ajland (cave island), praveći polako svoj pazl filipinske monodramične rapsodije. Kupajući se u tajnim uvalama, gde se jedino lokalci brčkaju, jasno im stavljam do znanja da nisam neki novi konkvistador. Malo su bojažljivi kada im doplivavate. Kao da još uvek imaju latentni strah i nevericu. Možda je to zaostavština davnih vremena u kojoj prošlost odaje svu brutalnost istorijske istine. Vrlo su ljubazan i pomalo izgubljen narod. Stalno se smeju i nekada deluju vrlo infantilno svojim humorom, jer kao da pokušavaju da se bar nekako osvete, u startu ne verujući više belom čoveku. To uglavnom traje vrlo kratko, samo dok ne pukne kao grana ta početna barijera. Jedno malo belo individualno iskupljenje za kolektivno izvinjenje nije na odmet. Sve u svemu ovaj dobroćudan narod nosiće dugo večiti krst španskih vremena koji će zauvek ostati urazan u kolektivnoj svesti Filipinaca.

Puka beach Boracay Filipini

 

Poslednji dan proveo sam na svojoj divljoj, hotelskoj plaži, lociranoj u samom srcu džungle, nedaleko od moje sobe i depandansa Monterej. Odlučio sam da se potpuno osamim i predam mislima svojim. Ko zna kada ću opet imati ovakav ambijent da ponovo zaronim u sebe? Svestan toga svaki minut mi je dragocen i neprocenjiv. Doručkovao sam kao po ustaljenim običajima u ovim krajevima mango, marakuju i dragon frut. Diveći se divljini beskraja i plavetnilu Sulu mora buljio sam u nevidljivu liniju vatrenog Pacifika. Sedeo sam tako sam za našim stolom lomeći svoj ego kao poslednji talas što se prepolovio o hrid. Znao sam da mi je Borakaj napokon pomogao svojom divljinom. Hvala mu! Ćutke posmatrao sam prelepu obalu koju uskoro napuštam. Miris bujne vegetacije tiho sam skladištio u svoje duhovne bočice kao jedine suvenire za trajno sećanje. Čime zatvoriti sve te ampule u sebi? Kako zaštititi svu tu tečnost i spasiti je da ne ispari?! Kako je sačuvati od propadanja da je ne pojede vreme i ne izjede zaborav kao moljac jedini preostali sako? Gde da nadjem kesice lavande ovde? Nemam vremena za to, jer ni kestenja nema u blizini. Zato obavezno kradem sapune iz hotela, ne bi li ih stavio pod svoje nevidljive tirkizne džempere sećanja. Radim i još nešto. Pišem, ma jebeno pišem dok još uvek pamtim. Jedino introspekcijom mogu Filipini da prežive u meni. Nikako drugačije, verujte! Spojio sam i vezao noći i dane na čuvenoj Beloj plaži, shvativši napokon da Magelan uopšte nije bio blesav kada je prvi put kročio ovde i kleknuo, poklonivši se rajskoj obali na kraju sveta. Kako jednom reče od Filipina može ozbiljno da se poludi. Ja mu sada potpuno verujem ili bar tako legenda kaže. 

 

 

 

 

Podelite tekst sa prijateljima!

Napišite svoj komentar ili pitanje!

avatar

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

  Subscribe  
Notify of
error: Sadržaj je zaštićen !!
Proverite svoj Inbox ili Spam/Junk sanduče!
Uspešno ste se prijavili, hvala!