QPR jednog sećanja

Anatomija Beograda

QPR jednog sećanja

UVOD

Postoje one fudbalske utakmice koje ćemo pamtiti dokle god smo živi. Kada budemo umirali sećaćemo ih se i odlaziće s nama u večnost. U sebi nose nestvaran naboj i adrenalin. To su mečevi koji po “difoltu” važnosti ulaze u istoriju po svakom mogućem kriterijumu. Još uvek žive mečevi koji su sigurno bili važniji i od samog života. Verovali ili ne, ima onih famoznih fudbalskih utakmica koje se nikada više neće ponoviti jer su svojom antologijom uveliko odigrane ispucavši ekskluzivno pravo na reprizu. Direktno su ušle u legendu pre nego što su i započele. Eeee, takvih mečeva nema puno. Skoro da ih nema uopšte! Ovo je istinita priča o jednoj noći u kojoj se takav meč zaista i dogodio…

 

VEČE NEZABORAVA

Uhhh, davno beše to, a kao da je juče bilo. Trideset pet godina je prošlo od te nezaboravne utakmice i spektakularne večeri. Još uvek odzvanja njen eho koji taktilno čuva sećanje od zaborava. Neizbrisivo pamćenje svakog jebenog minuta i prejaka slika jednog dana diskretno ukrašenog zubatim crno-belim suncem, te hladne novembarske noći. Ježim se dok ovo pišem, jer i dalje sebično u amanet čuvam huk juga kao biser koji i posle tri decenije nagriza moje vene. Bajka jednog dečačkog urlika pretvorila se u neprestano navijanje pedeset hiljada ljudi. Ta grmljavina radosti nije iščezla ni do dana današnjeg, niti će. Zbog jednog ubitačnog vriska u talasima koji mi je obuzimao dušu oduvek sam znao zašto bih u svakoj inkarnaciji navijao za Partizan.

 

 

PRIČA  JEDNOG DANA

Preostala su mi još dva časa u školi, glupa matematika i srpski. Da li da bežim sa oba ili samo sa poslednjeg? Pitanje je koje ne želim da postavim sebi ni u sekundama. Ko će u ovakvom stanju da silazi u zbornicu očajnički tražeći Dušana Šegana, mog razrednog i nastavnika OTO-a? Donosim odluku u roku od jedne stotinke stuštivši se niz stepenice sa sve djačkom torbom na ledjima. Nevoljno je landarala smetavši mi. Ionako mi danima već sve smeta osim njega! Srećem drugare iz razreda koji su se penjali istim stepeništem žureći na čas sa kojeg upravo bežim. Metaforično u tim dvosmernim koracima su se i krile naše suštinske razlike. Iako strasno navijaju za Zvezdu jako smo se voleli i poštovali u poluvremenima dečačkih nadmudrivanja. Sve je bilo u duhu zdravog rivaliteta. Bilo je to mnogo bolje i mirnije vreme iako smo imali stalnu potrebu da se verbalno prepucavamo. Živeli smo za takve trenutke pretvaravši ih u duševnu hranu. Uvek se samo na tome i završavalo. Eeee, beše to neka druga epoha gde su se poštovali rivali i jedan drugi svet u kojem se nikada nisu prelazile granice. Videvši me onako bledog i usplahirenog znali su da bežim samo zbog jedne stvari. Bejaše da su bili apsolutno u pravu. Zlurado, ali simpatično kako samo klincima dolikuje priupitaše me:

 

“Pa nećeš valjda na tekmu?!” “Čemu li se nadate breee, vi Partizanovci?!”
“Ti si stvarno potpuno lud, već ste odavno ispali, hahahahaha!”

 

Momentalno odgovorih mojim kasnijim prijateljima tada saplemenicima iz školskih klupa Mici i Banetu Garfildu:

 

“Ne znam ljudi moji stvarno osećam takav naboj i ludilo.“ “Celu noć nisam oka sklopio, jbt, to je to, ma idemo dalje, samo ne znam kako!” “Potpuno vas kapiram, vi to nikada tako strasno nećete doživeti kao mi, jbg.”

 

Rekoh im odsečno, a oni počeše da mi se smeju u brk:

“Hahahaha, šta, da uvek navijamo kad’ gubimo?!?”

“Vi Grobari ste stvarno šou program.” “Smešni ste k’o bioskop!”
“Kvins Park, Kvins Park aleeee, napred Kvins Park Rendžers!” “Ajde beži bre na tekmu kad nemaš pametnija posla!”
“Primite i danas šest, hahahaha!”

O tome ko će šta da primi razmišljam još od jutros, a ko u školu od blama neće moći da dodje sutra znaću već noćas. Nisam ih ni čuo više, niti sam se obazirao na smeh koji je odzvanjao hodnicima sećanja. Kao magnet nešto me je vuklo kući, pa dalje ka samo jednoj stvari. Prevelika neizdržljivost mi je bila u glavi. Subjektivno kao da sam bolestan, a objektivno pucam od zdravlja i pritom neopisivo sam radostan. Morao sam prethodno ofrlje da spremim svesku i knjige za privatne časove iz engleskog kod predivne profesorke gospodje Bojane Pavlović, koja ih je držala u Strahinjića Bana 54, tada vrlo mirnoj ulici polupraznoj od automobila, hladnog jesenjeg inja i svežeg mirisa beogradske čadji tih novembarskih noći. Imao sam zakazan dvočas u 16, dobro se sećam! Ko će još da ide na engleski na ovaj važan dan. Prelomni trenutak mog detinjstva upravo predstoji za koji sat u prevodu sa engleskog. Dvojni pakt odrastanja će se desiti vrlo brzo jer otvoreni fudbalski čas upravo počinje i to na tečnom srpskom (tadašnjem srpsko-hrvatskom jeziku) sa najtvrdjeg engleskog koji ozbiljno vodi iz Londona narušavajući moju dečačku duševnu stabilnost. Pa kuda sve ovo ide, kakav crni engleski bez muke? Na redu je praktični deo. Sa obukom je danas završeno. Za engleski ima vremena u budućnosti ali za Partizan ne! Da l’ me je pokojni deda uistinu dovezao na Dorćol? Neka ostane tajna zakopana u mom zaboravu. Znam samo da sam zamolio gospodja Bojanu da me pusti sa drugog, jer su uvek bila dva vezena časa, ponekad čak i tri, uistinu vrlo retko. Vraća se deda po mene vidno besan, ljut i pomalo unezveren. Prezirao je da bežim iz škole, pogotovo da propuštam privatnu nastavu za koju je davao grdne pare i da bude još saučesnik u tome. Doduše, uveliko ga je tresao adrenalin pred svaku bitnu utakmicu svog voljenog kluba samo to nije pokazivao. Znam da je gledao Partizan u mnogo većim i važnijim utakmicama od ove. Čak mi je pričao da je bio na onoj istorijskoj, prvoj utakmici Kupa šampiona u kojoj smo eliminisali Sporting iz Lisabona. Gledao je uživo i čuvene Partizanove bebe, radujući se kako padaju kao kule od karata velika Sparta iz Praga i daleko čuveniji Mančester Junajted. Decenijama, imao je svoju počasnu stolicu na zapadu stadiona JNA, koja ga je sama rado otpozdravljala. Uvek je nosio sa sobom stari crni Sanyo tranzsistor i sivi kožni jastuk za sedenje. Poznavao je sve semenkare, prodavce kandiranog voća godinama sedevši uvek na istom mestu sa svojim prijateljima. Vremenom sam ih i ja upoznao i vidjao sve dok kasnije nisam i sam prešao na jug. Mnogo utakmica je preturio iza sebe. Preiskusan je bio, moj pokojni deda. Ovo je za njega bio sasvim običan dan kada igra Partizan. Samo taj običan dan nikako nije bio predvidjen večeras. Bog je imao jedan sasvim drugi scenario isključivo napisan za mene. Sudbina je sama dostavila račun, ispostaviće se i za njega, kao i za svakog navijača Partizana koji se tu noć zadesio na Topčiderskom brdu.

 

U kolima nervoza famoznog dana polako dostiže vrhunac. Dobro se sećam da sam kod sadašnjeg Franša na putu ka stadionu otvorio prozor dedinog žutog keca ugledavši upaljene reflektore nekadašnjeg JNA. Kao da sam pogledom uronio u andjeoske brle vrtove koji blješte u daljini. Da sam mogao u momentu bih pretvorio ovih preostalih 700 metara i iz troskoka preskočio nebo! Počeo sam da urlam nevešto pokušavajući glavom da se izvijem kroz otvoren prozor. Htedoh da oslušnem čuje li se nestvarni huk juga preko minijaturnog horizonta kojim je već dirigovala ova kobna noć. Igrale su sene pred mojim očima. Duboko u sebi sam znao da je stadion “dupke” pun. Ne stižem i osećam da jebeno kasnim, a više od tri sata je do samog početka meča. Iskusni novembarski vetar opalio mi je ledenu šamarčinu, kao i dedin ljutiti glas koji se niotkuda pojavio kao neočekivani slepi putnik! Laki me momentalno prekori:

 

“Kabadahijo jedan, sedi doleeee kad ti kažem, odmah, jesi li čuo!!!”
“Stižemo uveliko, zar ne vidiš da nema još ni šest!”-razdere se deda k’o iz topa.

ATMOSFERA NAJVEĆE UTAKMICE IKADA

Vrlo me je retko, skoro nikad oslovljavao imenom. Nije ga spominjao čak i kada se drao na mene. Ne osećam hladnoću, toplotu, zimu, niti gram griže savesti zbog bežanja iz škole. Ne razaznajem ništa osim nesnosno dobrog vajba. Topao vazduh iz mene uveliko je pržio novembarsku košavu. Sve je već vrelo oko nas. Umirem od želje samo da udjem na stadion. Iz sopstvene kože hoću da izletim od uzbudjenja. Kao da sam ujedno i anesteziran. Uvek ću pamtiti čuvenu petlju i taj bljesak reflektora uperen u nas. Kao da je predvodio magičnu tajnu pobede ispisane u noći menjajući sive oblake za istoriju jednog običnog dana. Nikada tu scenu neću zaboraviti. Ne sećam se zaista gde smo se parkirali ni kako smo ušli na stadion. Neka zaborav i to poentira. Samo pamtim da je bilo nešto posle 18 sati. Jedino znam da smo uleteli kao furije. Stadion je već bio ispunjen do poslednjeg mesta, punih tri sata pre početka utakmice. Ulazim i prvi kolektivni uzdah nagomilane energije na tako malom prostoru vibrirao je do meseca, ali niko još organizovano ne navija. Ludački ekvilibrijum savršeno naštelovanih frekvencija lebdi u zraku i ledi krv u žilama. Magnetski se po uzdasima prepoznajemo. Čuju se svuda unaokolo. Pevaju samo jedno. Glasno šapuću da prolazimo dalje. Svi su uveliko kao na strunama u transu. Posle nepunih par minuta jug se prolomio u ludačkoj frenetičnosti navijanja koji svojom silinom para srce i razjeda dušu. Toliko jaka buka postaje nepodnošljiva za bubne opne. Telo mi izjedaju žmarci. Prolaze mi struje kroz vene i mravi kao da gamižu u stomaku. Osećam takvu lakoću i predivni nemir. U meni kao da poleće deset supesoničnih aviona u kojima istovremeno ljubim usne najlepše žene prvenca tadašnje moje nevinosti. U stvari samo slušam jug uživo. Eto, to je takav osećaj, zaista. Narkomanija i fleš navijanja upravo je doživljen! Nošen njegovom snagom ceo stadion skandira:”IDEMOO DALJEE!” “IDEMOOOO DALJEEEEEEE!” Tako je to moćno odzvanjalo ljudi moji! Prelivali su se i trostručili decibeli celog stadiona nošeni nevidljivom silom euforičnog navijanja parajući nebeski svod. Sve je bilo toliko spontano i haotično u poređenju sa današnjim teledirigovanim megafonima. Neki dobri pandemonijum u mojoj glavi vrteo je svoj navijački ringišpil. Kreću stari, dobri spontani talasi od gužve, i reke ljudi počinju da se slivaju po tribinama kao nezaustavljiva poplava. Pa to je tooooo! Idemoooo dalje! Znaammmm! Ne znam samo kakoo! Pa to je ono što u meni tinja danima. Svi osećamo isti drajv na stadionu! Svih ovih pedeset hiljada duša, srećnika, spakovanih u jedno telo ovo doživljavaju zajedno sa mnom na isti način. Moj deda, profesorka Bojana, Mica i Bane čak, ceo svet! Simbiotično smo konektovani večeras! Neraskidivi, nošeni nevidljivom silom euforije sjedinili smo se u jedno nebesko biće zvano Partizan. Bili smo njegov glavni motor. Pretvorio nas je u sopstveni krvotok, a mi njega u ludačku snagu. Magije su se pomešale napravivši lom. Neopisivo nešto, jbt. Padam na dedu. Deda pada na geografski bliske ljude i svi se već nalazimo u transu. Smejemo se, navijamo i pridržavajući se jedni za druge tek toliko da bi ostali na nogama. Meč ne da nije počeo, nego igrači na zagrevanje još nisu izašli. Deda moj nije navijao. Mirno je stajao i tiho je goreo u sebi. Kao da je predosećao da je u emotivnoj zamci. Jebeno je bio zatvoren sa emocijama, pogotovo ako sam ja isuviše blizu njih. Samo je Partizan iskreno umeo da ih otvori. Čak bolje i od same babe. Ja sam to potajno znao. Toliko ga je voleo. Kleo se u njega! Da li sam ja sve ovo odsanjao? Kao da sam to već doživeo?! Da li se ovo zaista desiloooo? Ipak jeste. Ludačka energija odzvanja kosmosom kao predodredjena adrenalinska sudbina. Navijanje se pojačava i prelama se stadion. Ovo je potpuno ludilo! Kreću da se ocrtavaju crno-beli šalovi na krcatom jugu. Gledam kako se prelivaju jedan preko drugog. Nijedne rupe nema koja može da ukaže da i jedna engleska lopta može noćas da prodje kroz njih. Nikada pre, a ni posle nisam doživeo ovakav naboj. Prvi put sam u životu na istočnoj tribini. Oči su mi bile kamera, uši su imitirale ton, a grlo se odavno već predalo istopljenim glasnim žicama. Sećanja su ostala kao jedina preživela produkcija i tajna crna kutija posle pada aviona,’ koju, eto, sada otvaram vama posle skoro pola veka. Dok me razjeda adrenalin nešto razmišljam, je l’ ovo bilo moje vatreno krštenje!?? Kao već zreo dečak htedoh da udjem u mozak svih tih pedeset hiljada ljudi da saznam šta to osećaju i da ih pitam kako li je svako od njih proveo ovaj antologijski dan? Neka mi ga detaljno opišu jer je nemoguće da se sve ovo dešava baš nama. Samo, negde duboko u meni brine me jedna stvar. Meč još nije ni počeo i treba da damo četiri gola, a da ne primimo ni jedan iako svi na stadionu znamo da idemo dalje. Kako je to uopšte moguće? Da li je bre realno da se ovako nešto dešava pred meč koji je već odavno otpisan? Kao da je sve to već negde zapisano. Koje su ovo moći noćas uplele svoje prste jbt?! Za ovako nešto živi se i umire u istom trenutku!

EPILOG

Tako na kraju i bi. Dali smo četiri gola, a nismo primili ni jedan. Prošli smo dalje pobedivši Kvins Park Rendžers sa četiri nula. Drugačije nije moglo da bude. Sam je Bog priredio ovakav epilog, a mi smo mu samo pripomogli. Sve smo rešili još do tog ’63 minuta, gde smo londonskim policajcima mogli da damo još koji gol. Toliko je jedino i bilo potrebno za ovu neponovljivu noć. Ni manje ni više. Kasnije smo lagano ispali, već u sledećem kolu. To je tada bilo, kao i sada potpuno nebitno, verujte. Posle ovakvog jednog dana sve je više nevažno, zaista. Sve ostalo kao i detalji meča, strelci, golovi, nalaze se na internetu u arhivama svetskog fudbala i u Anatomiji Beograda. Ova utakmica je po izboru Euro Sporta ušla u sto najvećih fudbalskih utakmica svih vremena. Ono što se ne zna i vrlo se rečima teško opisuje nalazi se baš ovde u hramu jedne priče na papiru ovog svedočanstva satkanog od sećanja. Večno živeće pečatirano u srcu mom koje će kucati bojama crno belim i kada mene ne bude bilo. Istina o toj čuvenoj noći nalazi se sada i pred vama. Bilo je mnogo utakmica i većih po svojoj važnosti od ove, ali nijedna nije ostavila tako dubok trag ni pre, a ni trideset pet godina posle. Najbolji fudbalski meč svih vremena. Da smo ispali niko se ovoga danas, a ni juče ne bi sećao. Niko ovo sutra ne bi ni spominjao, a kamoli pisao jer se nije ni očekivalo da prodjemo dalje. Niko se tome nije nadao osim mene, mog dede i onih pedeset hiljada ljudi. Ovo je jedina utakmica u životu koja je ušla u svoju legendu pre nego što je uopšte i počela. U jednoj, naizgled maloj tajni leži i sva njena moć. Svi veliki fudbalski mečevi života postali su priče, samo se ovaj pretvorio u bajku i to ga razlikuje od svih ostalih na svetu. Neki očevici uporno tvrde da se te noći ludi huk juga čuo do Tašmajdanskog parka, sve do Poslednje šanse. Možda je to bio jedan neobičan san zapetljan u crno-beli šal? Mora da je to ipak bio samo jedan mit koji se spontano upleo u svoju sopstvenu legendu.

Podelite tekst sa prijateljima!

Napišite svoj komentar ili pitanje!

avatar

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

  Subscribe  
Notify of
error: Sadržaj je zaštićen !!
Proverite svoj Inbox ili Spam/Junk sanduče!
Uspešno ste se prijavili, hvala!