Branislav Joković

Neki zluradi ljudi često kažu da je Rio najružniji grad na najlepšem mestu na svetu. Za ovo prvo definitivno nisu u pravu, ali za drugo verovatno jesu. Ne postoje ružni gradovi niti loši filmovi. Postoje samo preživeli mitovi. Šta li nam se u njima zapravo desilo i koju emociju nosimo kući sa sobom kao večnu uspomenu? To ćemo na kraju samo pamtiti. Da li smo pronikli u njih ili nismo? Jesmo li ih skapirali, osetili i da li su nam legli? To je sve i još po nešto, a za svakoga različito. Da li je Rio samo jedan od njih i da li je zaista toliko opasan grad? Jeste, stvarno jeste, ali moram priznati ne toliko koliko se priča. Tako bar govore moja iskustva od...

Peking je treći najmnogoljudniji grad na svetu. Posmatrano kroz istoriju dva puta je bio najveći grad u istoriji – od 1425. do 1650. godine i od 1710. do 1825. Skoro 96% stanovnika Pekinga čine Han Kinezi. Peking, odnosno Beijing nije prva tabla grada promenivši kroz vreme nekoliko imena. Ime Beijing sastoji se iz dva kineska karaktera, jedan (bei) što znači sever, drugi (jing) u prevodu prestonica. Peking je već 800 godina glavni grad države Kine. U njemu se nalaze prelepe i po malo bizarne zgrade. Sigurno će vas ostaviti bez daha Galahy Soho, zgrada Kineske nacionalne televizije, kao i neboder nacionalnog centra za izvođačke umetnosti. Za potrebe Olimpijskih igara 2008 godine izgrađen je velelepni Nacionalni stadion poznat po imenu Bird’s nest, najveća i najkompleksnija čelična...

Posle mnogo sati vožnje konačno ulazimo u naseljeno mesto kome kao da nema kraja. Nema krovova, niti drugog sprata kuća od ogoljenih crepova i crvenih nedovršenih cigala. Siromaštvo, šut na svakom koraku, razbacano djubre i desetine namotanih kablova za struju vuku se po uzavreloj bolivijskoj zemlji. Deca skupljaju limenke i prave hrpu nalik kupama. Klinci na obodima ulica pokušavaju da igraju fudbal na vrlo malom prostoru. Stara tango lopta pocrnela od prašine odzvanja kako udara u zid. Dobro je napumpana, raduje me podsetivši na sopstveno detinjstvo. Preko puta zatvorenog igrališta male Bolivijanke bezbrižno preskaču lastiž. Sve unaokolo podseća na divni školski odmor, dok se spolja oseća miris baruta. Tužan i zabrinut pogled ljudi u prolazu govori da smo im samo još mi falili. U ovakvom...

Jedan nacistički oficir imao je veliku želju da vidi tada već svetski poznatog Pabla Pikasa. Spontano ušavši u njegov atelje i ugledavši tek završenu sliku Gernike koja kao da je još uvek čekala na svoj paspartu. Oficir znatiželjno i vrlo naivno priupita slavnog slikara: “Je l’ ste vi ovo uradili gospodine?” “Nisam ja, vi ste!” Pre nego što sam krenuo na ovaj put dugo sam razmišljao postoji li uopšte neki grad na svetu u kojem bih živeo, a da nije Beograd? U mnogim gradovima u kojima sam boravio kraće ili duže uvek sam krišom tražio jedan deo njega. Besomučno sam tragao za njegovom adekvatnom supstitucijom. Iako sam i ranije slušao puno, naslućivao sam da će možda baš on biti taj koji će imati sve što mi je potrebno....

“Ispod moga pramca jutro zapleteno u dubinama sad je lice stranca koji besomučno plovi tvojim daljinama…”   “Kao tempera nebo vodu oboji takve je boje srce moje otkad me ne voliš kao tempera nebo vodu odvoji takve je boje srce moje otkad me ne voliš” DŽIBONI U MENI Napuštajući vibrantnu Kopakabanu u Boliviji mirno plovim jezerom Titikakom i puštam misli da same teku i pišu nevidljivim notama. Mora da su bogovi umešali svoje prste iskusno mi "podmetnuvši" Džibonija i ovu pesmu kao sudbonosne tragove bele smrti propale ljubavi i preduboke vode što ostadoše iza mene. Znam, još jutros su je servirali i postavili na repertoar mojih sećanja umesto ručka na ovom brodiću. Prokleto sam dosledan samom sebi. Kao otrovna alga sručila se u moje vensko korito brzinom svetlosnih talasa koji su se prelamali...

UKRATKO O TAJLANDU Ako ste mislili da je Tajland zemlja u kojoj ćete pronaći samo prostituciju i jeftine cene bluda i razvrata grdno ste se prevarili. Ovu prelepu zemlju Dalekog istoka krasi neverovatna priroda raskošnih pejzaža, velike tradicije i bogate istorije. Nekada, pre drugog svetskog rata Tajland se zvao Sijam. Ovo je jedna od retkih zemalja koja se može pohvaliti da nikada nije potpadala pod kolonijalnu vlast iako je jedno vreme pretendovala da postane deo Britanske interesne sfere. Tajlandjani su vrlo ponosni na svoju slobodnu zemlju iako danas možemo sresti veliki broj turista baš sa ostrva, posebno iz Engleske. Puno turista stiže iz Australije jer vole Tajland i smatraju ga svojom omiljenom destinacijom. Naravno, ima dosta i Rusa. Ceo svet posećuje Tajland koji je bez sumnje...

Stojim zaglavljen izmedju dva sveta potpuno izgubljen u ovoj dolini od vremena. Nebeske sile mi svakako olakšavaju posao. Ne daju da se pomerim ni korak. Vrlo je rano ujutru, a u dubini se oslikava ambis još neprobudjenog grada koji kao da ga je pojeo beli gas. Njegove oaze i zgrade jedva se nadziru u jutarnjoj suvoj magli i smogu. Iza mene još uvek spavaju tri veličanstvena trouglasta kamena čuda, sa svojim čuvarom što na sebi nosi telo lava, a glavu faraona Kefrena. Vide se čak iz kosmosa. Okrećem se oko sebe. Udišem topao i suv, još mladi septembarski vazduh aridne klime i kao pokvaren fen ne da ni da se oznojim. Jasna je linija razdvajanja koju je nekada davno presekao neko kao svemirskim mačem. Da...

Šta ako nam se potpuno neočekivano jave gradovi kada se najmanje nadamo?!? Postoje trenuci u kojima se oni tiho prubude u nama. Nenadano nas posećuju ne bi li ih malo izmaštali možda i pre vremena!? Gradovi su živi i mirišu na vreme, a nekada imaju ukus vode. Vrlo često se pretvaraju u divlje životinje. Uglavnom se kreću noću silazeći u naš nezaborav pomoću nevidljivih belih stepenica i samo se provuku kroz otvoren prozor. Prosto nadju put do nas. Meni se to dešava isključivo u snovima. Kada sam se probudio tog jutra dugo sam brojao sate misleći na nju, pamteći noćne slike. Množio sam dane, a bogami i godine čekajući pravi trenutak kada ću je videti konačno otvorenih očiju. Pred još jedno novo svitanje ni slutio...

“Hoćeš da te vodim na jedno jedinstveno mesto na svetu?” Da ti odam tajnu skrivene obale o kojoj si oduvek maštao?” “Koja je to uvala draga moja, a da je do sada nisam video?” “Postoji li ona negde skrivena, a da je mi ne znamo bar na mapi?” “Želiš li da vidiš nevidljivu plavu liniju koja menja boje zajedno sa morem i spaja nebo sa vodom?” “To je prosto nemoguće dušo, i sama znaš da se takva obala nalazi samo u snovima večitih putnika kao što smo mi, zar ne?!” “Je l’ si tako siguran da ne postoji Branislave?” “Najzad sam je pronašla!” “Podji sa mnom da se i sam uveriš u nju?!”   Još kao klinac zamišljao sam kako bezbrižno spavam u nekom od najluksuznih hotela San Rema. Maštao sam...

Svi ljudi na svetu maštaju jer imaju svoju jedinstvenu misiju. U sebi nosimo kao univerzalni kod večitog putnika kroz vreme. Istovremeno obavljamo “tajni zadatak” radi koga smo i dovedeni na planetu Zemlju. Da li smo se nastanili ovde slučajno ili namerno? Ostavićemo budućnosti i vremenu da presude i da nam podare svoj konačan odgovor. Sve dok postojimo borimo se u rasutoj kocki od želja, nadanja, očekivanja i strahova usmerenih ka krajnjem cilju i ostvarenju suštine našeg postojanja. Dokle god živimo jurimu “nevidljivu sintagmu života” u nadi da ćemo je jednom zauvek i pronaći. Tragamo za svojim imaginarnim “zlatnim gralom”. Samo nama prihvatljivim, objašnjivim i opravdanim. To je verovatno i poenta života. Šta ako zlatni gral zaista postoji? Možda se stvarno nalazi skriven i uklesan u...

error: Sadržaj je zaštićen !!
Proverite svoj Inbox ili Spam/Junk sanduče!
Uspešno ste se prijavili, hvala!