ŠANGAJ ZVANI ŽELJA

Igra je završena, stavljam svoj poslednji žeton i umirem u njemu jer nema više ulaganja!

ŠANGAJ ZVANI ŽELJA

 

Vrtim se na ringišpilu osećanja i igram na trapezu vremena.

Vrtim se na ringišpilu osećanja i igram na trapezu vremena. Malo sam deprimiran, ujedno previše uzbudjen i neopisivo srećan. Ne mogu da spavam od prejakog adrenalina sopstvene buke, nenadanih stresova i siline tempa kojim jurim kroz Kinu. Potpun sam samo kada se ne zaustavljam i živim kao na pokretnoj traci kao i ovaj voz što juri u jednu futurističku bajku. Ubija me melanholija života kada nemam taj spid, mada u suštini jedva čekam da se iskuliram i popijem kafu na miru ne razmišljajući ni o čemu. Neprestano mi se kroz prečisto staklo smenjuju sve te moderne i špiljate bele kompozicije koje lete kroz vreme i kao šmrkom peru moje crno-bele misli i slike prošlih vremena. Stalno se prepliću i pretiču nedovršene anksiozne šklopocije mojih životnih perona. Bipolarni poremećaj svih mogućih emocija u meni kao da je uvek na snazi i na ovom “žutom tlu” samo se još više pojačao od brzine. Gde li se uopšte napajam, tankujem i lagerujem? Ni sam više ne znam gde živi moj tajni štek? Gde je u stvari ta famozna pista koja uvek vraća moja preslaba krila na doživotno tehničko izdržavanje? U Beogradu, gde bi bila drugde?! Ma pitam samo figurativno? U Beogradu naravno, jer nikako da zbacim njegov prokleti magnetizam kao sopstvene okove koji su čak ovu tešku i starmalu carinu prošli gotovo bez muke.

Pun sam predobre ali nejasne energije i kao da se nešto prelama u meni svih ovih brzih sati. Da li je kofer sa devet života učinio svoje? Ipak me nije izneverio. Preživeo je nenadano stignuvši, a i naši košarkaši su (ne)očekivano izgubili. Šta li sada treba da se desi i šta je sledeće? Dva teška peha u jednom vrlo kratkom vremenskom periodu protutnjali su kroz mene nošeni prethodnim danom u Wuhanu još pre hiljadu kilometara. Brine me jedna činjenica. Gde su dva, tu je i treći sigurno. Uvek se završavaju na tri jer sudbina nemilosrdno tako zapoveda. Njen večiti vojnik i sluga život verno će je služiti. Vozim se metroom vrteći svoje preostale filmove, dodeljene žetone i potencijalne šanse. Opet se kockam i pamtim karte u sebi. Maler za malerom, pa nenadana sreća. Novi peh, radost ili opet maler?! Večita klackalica! Šta odigrati dok napipavam pasoš i držim čvrsto mog plavog lojalnog saputnika još oblepljenog starim tagovima. Spontana koalicija čoveka i kofera protiv života i sudbine. Neravnopravna borba se nastavlja. Hmmm, male su nam šanse, ali tada smo sigurno najači! Isceljujem umor dok ćaskam sa gladju, prizivam nadu i zamišljam budući dejt sa cigaretom. Važno da mi je slamnati šešir još uvek čitav na glavi, dok ne ispuštam iz misli gvozdenu zver. Sve što je preostalo i dalje je u igri na stolu, t.j. na podu prebrzog metroa za još jedan šok od novog doba i sledećeg gubitka sve do najlepšeg mog, a i kineskog ushićenja. Sve je spremno za osvajanje najvećeg Melting pota na ovom mom putovanju. Biću potiran kao po običaju al’ nije li to moja sudbina? Ajde živote ne seri više nego igraj na sve ili ništa i deli te karte sa prebogatog Bunda za tvog najvećeg vagabunda! Promešaj ih dobro pre nego me lansiraš u taj svetleći grad! Brojim minute kao i natpise silnih reklama koje svetlucaju na zidovima i odbijaju se po preostalim živim hemisferama mog mozga. Bešumno lete preda mnom i naravno da ih ne razumem jer dolazim iz daleke prošlosti i poprilično umoran sve se više osećam kao Žak Reno u filmu Posetioci, a sve vreme tripujem da sam Marlon Brando. Prevodim brzinu bez translejtera dok tutnjim mračnim tunelima ove podzemne galaksije i mog unutrašnjeg sveta. Prelećem mnogobrojne stanice jureći umišljene brojeve na svetlećoj tabli ovog svemirskog broda na šinama čekajući svoje izvlačenje zelene boje. Pravim (ne)moguća scenarija u glavi za svoju još jednu kockarsku bitku sa novim megalopolisom. Predosećam sreću jer naslućujem ukus novog vremena, giganta kome gostujem, dok u sopstvenoj senci vidim nasmejano lice sa šeširom na glavi kako igra i frapira zbunjene Kineze. Kad ih je on sludeo i zbunio, što ne bi’ i ja?!

Žudim da se vinem u dan i da se napokon ratosiljam svih ovih platformi, šina, kompozicija, skenera, presedanja i košnica prepunih ljudi. Jedva čekam da se napolju preznojim kao čovek i da konačno udahnem Huangpu kao Englezi nekada opijum. Hvata me neizdrž da sa Pudongom popijem kafu natenane i da ogovaramo Hong Kong. Daću sve od sebe da mu vratim staru slavu izgubljene prošlosti i zbog njega prebiću Roterdam. Gorim da očima poljubim Lujiazui. Pomahnitalo vijugam na gore izglancanim stepeništem gumenih traka i spontano guram nenametljiva tela najmnogoljudnije nacije na svetu ne bi li dobio u vremenu. U zenici oka oslikava se njegov jedinstveni pejzaž u magli i vreo dan. Najavangardniji reljef urbane Kine upravo je iscrtan. Ne mogu da izdržim više ni sekund, eksplodiraću! Žurim da upalim cigaretu i da ovaj preostali deo sebe pretvorim u dim i u parče sivog oblaka koji rutinski proždire Biser Orijenta i najveću kinesku kulu. Gorim od želje da sačekam noć pa da me Šangaj istapira i proguta svojom grandioznošću, svetlom i vrelinom. Konačno počinjem sa skidanjem i presvlačenjem majici do gole kože od njegove lude  kockarske igre i zanosne vrućine. Ovo sve već postaje neizdrživo. Šangaj igra jako i kiti svoj “Downtown” velikom serijom u najavi. Igra je završena, stavljam svoj poslednji žeton i umirem u njemu jer nema više ulaganja niti kalkulisanja!

 

Podelite tekst sa prijateljima!

Napišite svoj komentar ili pitanje!

avatar

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

  Subscribe  
Notify of
error: Sadržaj je zaštićen !!
Proverite svoj Inbox ili Spam/Junk sanduče!
Uspešno ste se prijavili, hvala!