UKRATKO O TAJLANDU Ako ste mislili da je Tajland zemlja u kojoj ćete pronaći samo prostituciju i jeftine cene bluda i razvrata grdno ste se prevarili. Ovu prelepu zemlju Dalekog istoka krasi neverovatna priroda raskošnih pejzaža, velike tradicije i bogate istorije. Nekada, pre drugog svetskog rata Tajland se zvao Sijam. Ovo je jedna od retkih zemalja koja se može pohvaliti da nikada nije potpadala pod kolonijalnu vlast iako je jedno vreme pretendovala da postane deo Britanske interesne sfere. Tajlandjani su vrlo ponosni na svoju slobodnu zemlju iako danas možemo sresti veliki broj turista baš sa ostrva, posebno iz Engleske. Puno turista stiže iz Australije jer vole Tajland i smatraju ga svojom omiljenom destinacijom. Naravno, ima dosta i Rusa. Ceo svet posećuje Tajland koji je bez sumnje...

Predajući sveti grad velikom vojskovodji Balian je priupitao Saladina:”Koliko vredi Jerusalim?” Na to mu je on smireno odgovorio:”Ništa!“ Udaljio se lagano na svom konju s osmehom na licu. Vraćajući se svojoj nepreglednoj vojsci okrenuo se i podigao visoko ruke gromoglasno viknuvši:”SVEEE!!!”   [caption id="attachment_533" align="alignnone" width="416"] Putnik kroz vreme[/caption]     Ovog jutra, tačnije tog tihog letnjeg praskozorja probudio sam se mnogo ranije nego obično. Iako krmeljiv i nenaspavan ali sa kristalno jasnom bistrinom u glavi neumiven i polugo izašao sam na terasu hotela “Movenpick” u Akabi. Zapalivši prvu jutarnju cigaretu zadržao sam pogled u pravcu neugašenih svetala na drugoj strani obale koja su se i dalje zanosila svetlucajući u mraku. U daljini se jasno vide obrisi “svete zemlje” Izraela i njenog jugoistočnog letovališta Eilata. Još samo malo pa će...

Stojim zaglavljen izmedju dva sveta potpuno izgubljen u ovoj dolini od vremena. Nebeske sile mi svakako olakšavaju posao. Ne daju da se pomerim ni korak. Vrlo je rano ujutru, a u dubini se oslikava ambis još neprobudjenog grada koji kao da ga je pojeo beli gas. Njegove oaze i zgrade jedva se nadziru u jutarnjoj suvoj magli i smogu. Iza mene još uvek spavaju tri veličanstvena trouglasta kamena čuda, sa svojim čuvarom što na sebi nosi telo lava, a glavu faraona Kefrena. Vide se čak iz kosmosa. Okrećem se oko sebe. Udišem topao i suv, još mladi septembarski vazduh aridne klime i kao pokvaren fen ne da ni da se oznojim. Jasna je linija razdvajanja koju je nekada davno presekao neko kao svemirskim mačem. Da...

Šta ako nam se potpuno neočekivano jave gradovi kada se najmanje nadamo?!? Postoje trenuci u kojima se oni tiho prubude u nama. Nenadano nas posećuju ne bi li ih malo izmaštali možda i pre vremena!? Gradovi su živi i mirišu na vreme, a nekada imaju ukus vode. Vrlo često se pretvaraju u divlje životinje. Uglavnom se kreću noću silazeći u naš nezaborav pomoću nevidljivih belih stepenica i samo se provuku kroz otvoren prozor. Prosto nadju put do nas. Meni se to dešava isključivo u snovima. Kada sam se probudio tog jutra dugo sam brojao sate misleći na nju, pamteći noćne slike. Množio sam dane, a bogami i godine čekajući pravi trenutak kada ću je videti konačno otvorenih očiju. Pred još jedno novo svitanje ni slutio...

Lagano se budim. Gledam u jednu tačku i još se bunovan razvlačim po krevetu. Nešto duboko razmišljam u sebi. Da li sam spreman da doživim iskru velike svemirske baklje čije će čestice danas tiho padati po meni? Hoće li se stvarno spustiti kosmos na zemlju po prvi put u životu? Neće li me nemilosrdno usisati u svoj vakum? Ako se zaista to i desi neka mi pre toga samo sve oprosti. Zamoliću bogove da mi pre tog “emotivnog pogubljenja” podare najčistiji vazduh Anda. U tišini ustajem. Napolju kao da ne prestaje pljusak koji odjekuje po staroj, indijanskoj kaldrmi. Nemoguće! Kišo, ne padaj danas molim te, samo ne na ovaj veliki dan! Otvaram prozor, ali napolju nije kiša, nit’ je nevreme. Peruanska luda, prebrza reka Urubamba...

“Hoćeš da te vodim na jedno jedinstveno mesto na svetu?” Da ti odam tajnu skrivene obale o kojoj si oduvek maštao?” “Koja je to uvala draga moja, a da je do sada nisam video?” “Postoji li ona negde skrivena, a da je mi ne znamo bar na mapi?” “Želiš li da vidiš nevidljivu plavu liniju koja menja boje zajedno sa morem i spaja nebo sa vodom?” “To je prosto nemoguće dušo, i sama znaš da se takva obala nalazi samo u snovima večitih putnika kao što smo mi, zar ne?!” “Je l’ si tako siguran da ne postoji Branislave?” “Najzad sam je pronašla!” “Podji sa mnom da se i sam uveriš u nju?!”   Još kao klinac zamišljao sam kako bezbrižno spavam u nekom od najluksuznih hotela San Rema. Maštao sam...

Na ušću dveju reka i dalje živi taj neuništivi grad. Vaskrsli tamni oklop na granici svetova u kome mala Jezava još uvek zavodi veliki i moćni Dunav. Skriveno mesto gde još mirišu kosti hrabrih srpskih vitezova i čiji se slomljeni mačevi nikada prvi nisu vraćali u svoje korice. Prohujalo ratničko srce spajaće nebo sa zemljom sigurno još hiljadu godina. Jedinstvena lepota poslednjeg skamenjenog štita kojeg će doživotno hraniti eho neustrašivih bitaka. Kršten latinskim imenom jer u sebi nosi vrelu hrišćansku krv zaveštanu zabodenim kopljem sudbine. Stvoren da bi zaustavio buduće vreme. Napravljen kako bi odbranio poslednju vitešku čast. Podignut da bi sačuvao svoj narod od zaborava i spasen kako bi se još jednom pomolio za duše svojih slavnih predaka… Na ovom svetom mestu nalazi se nekadašnji...

Svi ljudi na svetu maštaju jer imaju svoju jedinstvenu misiju. U sebi nosimo kao univerzalni kod večitog putnika kroz vreme. Istovremeno obavljamo “tajni zadatak” radi koga smo i dovedeni na planetu Zemlju. Da li smo se nastanili ovde slučajno ili namerno? Ostavićemo budućnosti i vremenu da presude i da nam podare svoj konačan odgovor. Sve dok postojimo borimo se u rasutoj kocki od želja, nadanja, očekivanja i strahova usmerenih ka krajnjem cilju i ostvarenju suštine našeg postojanja. Dokle god živimo jurimu “nevidljivu sintagmu života” u nadi da ćemo je jednom zauvek i pronaći. Tragamo za svojim imaginarnim “zlatnim gralom”. Samo nama prihvatljivim, objašnjivim i opravdanim. To je verovatno i poenta života. Šta ako zlatni gral zaista postoji? Možda se stvarno nalazi skriven i uklesan u...

  Kroćenje zmija u starom svetu nastalo je u Indiji i na Šri Lanki. Negde, istovremeno razvilo se i drevnom Egiptu samo u znatno manjoj meri. U davnim vremenima pogotovo na Šri Lanki ukrotitelji su imali najveću moguću privilegiju. Uživali su status pravih čarobnjaka. Hvatali su zmije i uzgajali ih. Takodje, prvi su otkrili tajne protivotrova i lečili su ljude od ujeda ovih divnih životinja. Umeli su čak i da komuniciraju sa njima. Jedini su mogli zmije da umilostive i da ih pripitome. Skoro svakom ukrotitelju od davnina najomiljenije su bile indijske kobre. Danas se to popularno zove šaptač zmija, ili snake whisperer. Nastao je kao nasledan zanat i prenosio se sa kolena na koleno. Deo potpunog kulta kroz vreme poprima drugačiji oblik sa pojavom masovnog...

Odavno je već objavljeno da se pripremimo za sletanje. Kucnuo je čas za obavezno vezivanje pojaseva. Kao po nekoj ludoj navici uvek to radim poslednji. Nekada čak i uz opomenu lepih stjuardesa. Ne volim baš da se vezujem u avionu! Nešto mi nije dalo mira da se primirim na ovom letu, ali sigurno prvi u svakom avionu stavljam svoj fon na “flajt - mod“. Slušam muziku i ne ometam radar. Negde tripujem da sam tim gestom ujedno i ispoštovao vezivanje. Dosta dugo, ali i dovoljno nisko preletao sam taj mistični grad. Izdeljen na fragmente i brežuljke, krovove i kuće u bojama tek ubranih jagoda. U bojama Benfike. Nešto mi naviru misli: „O, da li mi to pada avion?” „Prvi i poslednji put u mom životu...

error: Sadržaj je zaštićen !!
Proverite svoj Inbox ili Spam/Junk sanduče!
Uspešno ste se prijavili, hvala!