Vrlo nejasno zvuči, a opet originalno i pomalo neodoljivo ume da odstoji u ušima. Kao da mu je eho zaglavljen dok tumara sam u bespuću. Po zvuku odudara od ostalih. Nikako da odzvoni, ali ni da stane. Čini se kao da nešto jako tvrdo treba da se odlomi i da otpadne u njegovom kratkom imenu, kada se izgovara. Slučajno li i pukne, imajte na umu da je iznutra veoma krt. Nalazi se na samom jugu Švedske. Okupan Oresundskim zalivom i obučen jednim belo-crvenim svetionikom od mokrog pločnika koji tako stoički nosi svoju samoću. Njegovim jedinim i iskrenim svedokom, vremenom. Mogu se čak videti i svetla Kopenhagena u noći, u daljini, ako imate sreće da su golfske struje iole blagonaklone u mrklom mraku. To se baš...

Postoji jedna urbana legenda koju možete već danas da proverite uživo. Jedno malo empirijsko iskustvo. Da li vam se desilo da ste ikada prošli kroz semafor na velikoj reskrsnici u strogom centru grada, a da vas nije sačekalo crveno svetlo? Ukoliko jeste, onda ste jedan od retkih srećnika koji su bili privilegovani. Ja nikada, verujte mi! Ili se stvarno ne sećam da je ikada bilo zeleno. Ali laknuće vam dok milite u redu i čekate to "večito crveno" da vam nešto kažem. Uzaludno se nervirate dok sedite u vašim automobilima. Opustite se, ionako već kasnite. Upravo stojite na jednom vrlo jedinstvenom mestu. Semafor u Beogradu, koji je krenuo sa svojim blinkanjem još 1939. godine. Prvi semafor u Srbiji postavljen je po odluci Uprave grada Beograda 4. novembra...

Dugo sam maštao o njoj sve ove godine. Verovatno sam čekao da mi se i sama potpuno slegne. Misleći stalno na nju, a pišući o nečemu sasvim trećem. Kao da sam je namerno zaobilazio?! Možda i zbog toga što me je nekada davno podlo izdala, pre „iks“ godina, gde je ostala samo moj neostvareni san. Ipak me na kraju nije izneverila. Uvek sam je video u svojim pričama i kada sam je varao sa drugim gradovima, mnogo ružnijim od nje. Da li će mi kojim slučajem zameriti, jer je nepravedno toliko dugo bila zapostavljena. Nekako kao da je čekala i ona mene sve ove godine. Mislila je da je zaobilazim namerno. Možda je bila samo strpljiva da malo sazrim?!? Dugo nas je to mučilo obostrano....

Dobrodošli u grad sa dva lica, u grad potpunog kontrasta. Dobro mi sligli u prestonicu “dobra i zla”. Dobrodošli u Amsterdam. Čim se iskrcate na jedan od najvećih aerodroma u Evropi - Schiphol, mislite da ste stigli u najveću metropolu na svetu. Sa svojih svega 820.000 žitelja, Amsterdam kao da krije u sebi onih deset miliona turista iz celog sveta koji godišnje prodefiluju kroz Holandsku prestonicu. Mada glavni administrativni centar u Holandiji jeste Hag, ipak Holanđani i ceo svet krste Amsterdam za glavni grad ove zemlje. Neko ga naziva “Venecijom severa”. Ovaj, možda najspecifičniji grad na svetu ne može da se poredi ni sa jednim drugim. Prezirem kada čujem tako nešto. Njegov naziv proizilazi od reči – Amstel, glavne reke koja protiče kroz grad i...

Dok smo paradirali Crvenim trgom i ulicama Moskve, uveliko su nam se priviđale senke naših slavnih predaka. U jednom trenutku od sreće i ushićenja nismo više znali ko smo, a ni gde smo! Da li su Popaj, Tirke ili Moša ušli iznenada u mene, ili sam tih dana to bio samo još jedan ja?!? Možda sam samo malo više maštao o sreći i od samog Milana Timotića? Verovatno mi je on i ostavio brkove u amanet. Ni sam više nemam odgovor, a nije ni važno, jer ga nikada neću ni dobiti! Opet sam pobegao iz sopstvene sepije jedne predratne Skadarlije. Nismo stigli parobrodom kao oni nekada u trideset i nešto dana, samo smo izjurili iz metroa, posle dvadeset i nešto minuta dobre vožnje sa presedanjem. Verovatno...

Sao Paulo me je ne tako davno pozvao na večeru i ja sam to oberučke prihvatio. Nisam se dvoumio niti jednog trenutka da slučajno konjska glava ne završi u mom krevetu. Nemam konja, ali poštujem Enca, jer me je nahranio kao nikada pre. Kada sam se s njim upoznavao i kada me je ispraćao. Nisam mu poljubio ruku, po običaju, ali nije bilo ni potrebe. Nisam mu se čak ni žalio. Samo su njegove kulinarske magije dugo igrale u mom stomaku. Mala Italija u sred jednog ovakvog čuda, a nisam u Njujorku. Ni sama ne zna gde se nalazi, a tamo je gde treba i zna kako se zove. Tratoria Sardjento u srcu Sao Paula. Takav poziv se ipak ne odbija! Ako mislite da je ovo...

Nije tako zvučan kao Keln, a naizgled ni mnogo važan kao Kil. Uopšte nit’ je velik, a ni mnogo poznat. Zove se kratko Kel. Da li je tu samo da prespavaš u njemu, da ga iskoristiš i da te prebaci na drugu stranu slatke vode? Možda u tebi ništa i ne probudi sve dok jednom ne “zagaziš“ u njegove ivice i ne pogledaš na dole velike i moćne reke. Ako kojim slučajem zastaneš i spustiš glavu osetićeš strmoglavu toplinu usred zime natopljenu vremenom i sopsveni lik koji se ocrtava i smrzava na crvenoj vodi od krvi, plamena spaljenih krsteva. Iako nema sunca. Da li se to prošlost ponovo preslišava u meni? Kao da se oživljava i nestaje u trenutku. Da li i ti bar jednom tiho...

U njemu mi je intuicija svaku noć vezivala oči i kao slepog me vodila u još manju i mračniju ulicu, koja se proteže u beskrajnom luku nekog novog bulevara gde se sve menja i prelama u sekundi. Još jedna nova i neistražena linija života ovog ludog grada, a i moje sudbine izgleda?! Čvrsto me drži za ruku i sprovodi kroz sumrak nekih novih svitanja. U najširem uglu u jednoj od njih ljudi u uniformama hapse i bacaju na zemlju dva hispanca. Policijski automobili stoje na sred zebre sa upaljenom rotacijom plave boje i sve počinje da svetli u mraku kao da je dan. Pokazuju mi put. Nastavljam samo korak ili dva dalje, a jedan par se tako zanosno ljubi. Naslonjeni na uspravne, staklene, reklamne panoe autobuske stanice....

Da li je Rio zaista toliko opasan i nebezbedan grad kako se već decenijama priča? Jesu li to samo puste glasine?! Nisu. Koliko je opasan? Može biti mnogo, čak i previše, pogotovo ako se ne pazite. Kako da se pazite, a da ujedno budete opušteni i da uživate u čarima ovakvog jednog vibrantnog grada? Jednostavno, ako niste spremni da se uskladite nemojte ni pomišljati da „za džabe“ prevaljujete toliki put. Nešto će vas sigurno već snaći onako nepripremljene. Budite sigurni u to! Fakat je i imajte u vidu jer “Brazil nije putovanje za početnike”. Gde je to najopasnije u ovom ludom megalopolisu? Ne znam, iskreno. Verovatno svugde i nigde. Samo znam gde je najbezbednije! Jedino mesto u koje se možete mirno sakriti, a da budete potpuno...

Još uvek u glavi živim one stare slike. Kada zažmurim kao da i dalje čujem tapat teških koraka u stroju kako marširaju u svoj jutarnji nepovrat. Hiljadu uzavrelih nogu pričaju svoju istorijsku priču, dok im se prašina i dim uveliko puše iz vojničkih cokula. Gomila vojnika u belim i žutim majcama, sivomaslinastim pantalonama bez trunke života i osmeha u očima započinju još jedan svoj bezimeni dan. Nepomične grimase i pore na licima ljudi koji već odavno ne postoje. Ni strah više ne osećaju. Tutnje prašumom! Pribijeni jedan uz drugoga, ne ispuštajući ni glas! Samo jedan urlik biće dovoljan da im se ponovo smanji broj! Pocrneli od čađi i dima, kao i vreline skapavaju od znoja marširajući po džungli, silazeći na reku. Pakleno nebo, kao i...

error: Sadržaj je zaštićen !!
Proverite svoj Inbox ili Spam/Junk sanduče!
Uspešno ste se prijavili, hvala!