Aušvic: Metropola smrti

Aušvic: Metropola smrti

Aušvic: Metropola smrti

Danas je vrlo specifičan dan u mom životu. Dugo godina planiran, a toliko puta pročitan i odgledan. Nikada doživljen! Poslednji dan u godini je to jutro kada treba da se pripremimo za veselje i izvesni doček, zar ne? Imali smo potpuno druge planove. Hrabro smo se uputili da sami sebi malo pokvarimo slavlje. Tamo gde smo krenuli ne žive ljudi, niti senke prošlosti. Ne živi više ništa! Idem na to mesto gde nema ni tuge, a ni sete. Samo večno spava jedna duboka praznina i surova istina. Nismo krenuli ni da je probudimo. Najveća kamena rupa čovečanstva tihog, skrivenog grada i vremena, kuća od crvenih cigala. Kako napuštam Krakov, staru južnu Poljsku prestonicu i dok voz polako izlazi sa velike platforme, slušam kompoziciju čeličnih čvorišta kako savlađuju šine koje škripe i pobeđuju skretnice. Raspoređeni u dva velika kupea moja skromna i odabrana grupa tiho ćuti jer svi znamo gde idemo! Ispostaviće se da pojma nemamo šta nas čeka, jer nikada ne možemo da budemo dovoljno spremni za mesto u koje smo se uputili…

Osjenćim, vrlo nepoznat po svom izvornom imenu, mnogo poznatiji po svom radnom nazivu Aušvic. Kako stižemo u ovu varoš, naravno dočekuje nas kiša. Pa kako i ne bi, bilo bi nenonormalno da je ovde sunce! Ovo je jedino mesto na svetu kome dobro stoje sivi oblaci i kiša! Hvala bogu da je kiša, a izlazak iz voza potpuno autentičan i dok zimske kapi zaostale jeseni tiho i nečujno padaju po nama. Krećemo se kao po nekom automatizmu. Hladno je, ali ko uopšte i razmišlja o tome. Pusto mesto, nema prolaznika, ništa ne radi, sve je zatvoreno dok mi bauljamo. Put nas sam vodi. Posle nekih 20 minuta lagane šetnje u daljini se već naziru dimnjaci i veliki hangari crvenih cigala koji počinju da šapuću svoju tužnu prošlost. Prvi ljudi u daljini zapravo su početni redovi za ulazak gde se sve više ulivamo u reke onih istih ljudi koji su upravo stigli da odaju večiti pomen. Došli smo u “turistički obilazak“ najvećeg stratišta smrti u ljudskoj istoriji! Hmmm, kakva ironija! Kako nazvati sve ovo, kada u sebi duboko osećam jedno bezimeno stanje! Naša agencija nije uvrstila Aušvic u ponudu. Preuzeo sam ulogu vodiča, odveo odabranu grupu, gde sam se vrlo brzo snašao. Našao i besplatne karte. Posle vrlo malo čekanja prošli smo sektor za pregled, uobičajenu proceduru senzora i provera, kao kod svih manje više poznatih svetskih lokaliteta. Hmmm, ovo je sada i lokalitet. Sve za turizam! Kada sam prošao uniforme, brisan prostor i glavni ulaz gde i dalje stoji taj jezivi naziv, ARBEIT MACHT FREI!

Aušvic je izuzetno veliki. Sav je sastavljen od blokova kojih ima oko 25. Mnogo je veći nego što sam mogao i da pretpostavim. Naselje smrti obasuto zidinama i žicom, dok hodamo ne znamo ni gde idemo, tragamo za jasnim planom! Lako se snalazimo i ubrzo se upoznajemo sa mapom i najbitnijim blokovima gde sve jasno piše na samim ulazima.

Obilazimo prvi, sastavljen od stotine slika nacističke okupacije Poljske i velikih deportacija, svega već poznatog iz mnogobrojnih filmova, interneta i knjiga. Nemamo ni mnogo vremena, negde je oko 13 sati, a logor radi do prvog mraka, do 16 u zimskom periodu. Obilazimo čuveni blok 5 gde se nalaze materijalni dokazi masovnih stradanja logoraša, uglavnom Jevreja. To je ujedno i najtužnija prostorija celog Aušvica! Ovde se nalaze svi materijalni dokazi masovnog zločina u trenutku kada je logor oslobođen od strane Rusa, 1945. godine. Od kose, cipela, naočara, kofera, sudova iz kojih su jeli i raznih predmeta koji su logoraši koristili u svom kratkom boravku. Sve je zastakljeno, slikanje je naravno zabranjeno, a prozori iznutra su ultra ljubičasti, a spolja deluju crno i ne vidi se kroz njih. Autentično, nema šta. Nedugo zatim nalazimo najozoglašeniji blok 11 gde su se vršile egzekucije, čuveni zid smrti u dvorištu između dva bloka 21 i 11. Sa jedne strane su zabarakadirani prozori logoraša, da se ne bi čula, a ni videla zlodela. Sa druge strane je restoran gde su Nemci uredno jeli i pili dok su se vršile egzekucije.

Svaki blok je podeljen na spratove, ali nisu svi u upotrebi stalnih postavki. Neki blokovi su i zatvoreni za posetioce. Dolazimo do odaja gde su živeli i spavali nemački oficiri. Vrtimo se iz bloka u blok, pa u krug.

Ono što mi je bilo najmorbidnije je stepenište i zidovi između spratova unutar istih blokova! Čudan osećaj kao da ste u vakumu, prostor gde znate da je logor, a ujedno podseća na naše bolnice! Sve je sivo, stepenište, kao i zidovi, u istoj boji, a sva drvenarija prozora okrečena u prljavo belo. Odvratan osećaj, neopisiva slika bolesne i tmurne sterilnosti! Oseća se vrlo specifičan miris u svim tim holovima. Nešto nalik svežoj farbi, pomešanoj sa mirisom kod zubara. Odvratan neki miks. Užasno! To mi je ostalo najupečatljivije u sećanju, kao i povorke ljudi u tišini koje se konstantno penju i spuštaju.

Ono što je u meni ostalo kao dubok trag su blok sa slikama žrtava! Hiljade tužnih i nesrećnih ljudi, u logoraškim odelima, a na licima se vidi samo izgubljenost bez straha i tuge. To mi je zaista teško palo! Postoje posebni blokovi sa holandskim, slovačkim, mađarskim i poljskim Jevrejima, tj. sa slikama i njihovim deportacijama.

Osećaj koji mnogi kažu da su doživeli, a to je da se oseća energija miliona mrtvih ljudi koja kao da lebdi u vazduhu! Ne postoji! Ja je barem nisam osetio, to je verovatno auto-sugestivno. Kako smo se vraćali na početno mesto odlazimo i do prvih gasnih komora koje su u početku bile eksperimentalne. Kako idemo dalje, kuće sa gasnim komorama su sve šire i sa većim brojem dimnjaka. Kako je napredovala tehnologija i kako se usavršavao ciklon b, tako se i logor širio, iako je u startu bio deo koji je imao zaista i radnu namenu, otud i taj cinični naziv.

Kako napuštamo Aušvic, tako sedamo u autobus koji nas dalje vodi par kilometara na drugu stranu ovog zloglasnog mesta. Stižemo u jedan potpuno novi kompleks koji se zove Birkenau ili Aušvic II. Nepregledni polu-brisani prostor sa tvrđavom od iste one tamne crvene cigle. U sredini zdanja na vrhu je velika osmatračnica, a između polukružni hodnik koji vodi šinama u nepreglednu daljinu. Obasut žicama, kojima se ne vidi kraj, a iza desetine i desetine baraka i dimnjaka u beskraju na obe strane, sa jednom kompozicijom furgona kao eksponatom u sredini. Ovde napokon zaokružujem sliku i shvatam svo zlo holokausta i njegovu krajnju primenu. Otvorena izložba nepregledne tvornice smrti i najvećeg industrijskog ubijanja ljudi u istoriji!

Ovde su logoraši dovođeni samo na egzekucije i to masovne! Upravo sam stigao u najveći Jevrejski grad na svetu pod zemljom! Strašno, najveća živa industrija smrti na svetu! Nemci su bili vrlo “pedantni”, nama šta! Sa prezirom posmatram autentičan brisani prostor koji mi ledi krv u žilama, a ujedno i budi gnev! Ta pedantnost, prefinjenost, a takva organizacija u službi eliminacije kompletnog jednog naroda! Ovde shvatam i uviđam svu moć jedne takve mašinerije, jer u Aušvicu I je bila samo bleda slika ovog prizora ovde. Ono tamo je barem podsećalo na život, u odnosu na Birkenau! A što je najgore ceo prizor i liči na veliku otvorenu i najobičniju nepreglednu fabriku, strašno! Brzo sakupljam raštrkane ljude i donosim odluku da idemo odavde! Što je mnogo, mnogo je! Kakvi crni ulasci u barake, slikanja! Odlazimo na isti onaj autobus i vraćamo se u Aušvic I, dok kiša ne prestaje da izlazi iz pegle. Jesenja fajtalica. Sve u skladu sa ambijentom!

Dok smo se vraćali onim istim putem kojim smo i došli gledam obližnje kuće tik uz zidine i žice “natopljene strujom” i nešto razmišljam. Kako ljudi uopšte mogu da žive ovde u neposrednoj blizini u lepim i obojenim četvorospratnicama koje malo podsećaju na naša prigradska naselja? Stvarno im se divim! Koja li je to cena sa večitim pogledom na NAJVEĆI DIMNJAK OD CRVENE CIGLE! Turisti, kao i bukirani stanovi čak godinu dana unapred. Zagarantovana zarada do kraja života? Da li je to svrha? Što je najgore tu živi domicilno stanovništvo. Jasno se vidi po mokrim i praznim terasama, biciklima, tablicama na kolima, pri zalasku vrlo teškog i kišovitog dana baš tog poslednjeg u staroj godini. To se oseća po obliku nekog života koji počinje da provejava u okolini jer treba kao da se slavi za par sati! Čak se i čuje. Odzvanja u daljini u obliku petardi!

Noć polako pada nad Osjenćinom kako su ga uvek zvali Poljaci i kada je postao Aušvic. Tako su ga ubrzo krstili Nemci! Da li iko ikada može spokojno da čeka Novu godinu u gradiću Osvjenćim?! Da li ona uopšte i svraća ovde? Makar na doček, onako nepozvana? Rekao bih da ne, ali u stvari navika je čudo! Život uvek ide dalje, PANTA REI, kao i sve u životu.

Ne znam samo koju muziku bih mogao da slušam posle svega, kao odjavnu špicu samoga sebe i ovog tužnog dana. Dok i ja hodam ka železničkoj stanici gledam ove moje, svih jedanaest emotivno preživelih, kako svako u sebi nosi neki svoj pečat. Ogledam se i ja u njima, mada sam mislio da ću sve to mnogo teže podneti. Moram da priznam! Osećam samo jednu veliku prazninu, procep. Nemam snage ni suzu da pustim, iako vrlo lako umem da zaplačem! Obično kada doživljavam teške stvari u životu suze lako ne idu. Provereno! Dok hodam i kako se svetla na peronu polako pale, ulazim u voz za nazad gde me čeka jedan Krakov sada mnogo bliži srcu!

Ostavljam Osjenćin iza sebe, grad koji više nikada neću videti u svom životu! Varoš koja će me svakako posećivati u mislima, možda čak i u snovima. Verovatno će mi se ukazati kada se najmanje budem nadao. Neka za sada Osjenćin malo odstoji duboko sakriven u mom srcu. Neka me jedna zaostala suza ponovo pogodi kao strela. Večno da me seća da je grad mrtvih duša ipak tog dana osmehom nestao zauvek zagrejavši moje smrznuto lice.

Podelite tekst sa prijateljima!
0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
error: Sadržaj je zaštićen !!
Proverite svoj Inbox ili Spam/Junk sanduče!
Uspešno ste se prijavili, hvala!