Author: branislav

Jedan nacistički oficir imao je veliku želju da vidi tada već svetski poznatog Pabla Pikasa. Spontano ušavši u njegov atelje i ugledavši tek završenu sliku Gernike koja kao da je još uvek čekala na svoj paspartu. Oficir znatiželjno i vrlo naivno priupita slavnog slikara: “Je l’ ste vi ovo uradili gospodine?” “Nisam ja, vi ste!” Pre nego što sam krenuo na ovaj put dugo sam razmišljao postoji li uopšte neki grad na svetu u kojem bih živeo, a da nije Beograd? U mnogim gradovima u kojima sam boravio kraće ili duže uvek sam krišom tražio jedan deo njega. Besomučno sam tragao za njegovom adekvatnom supstitucijom. Iako sam i ranije slušao puno, naslućivao sam da će možda baš on biti taj koji će imati sve što mi je potrebno....

“Na jugu Kenije, Tanzanije i na ostrvu Zanzibar živi posebna etnička grupa koja broji više od milion ljudi. Ovaj jedinstveni narod spada u jedan od najpoznatijih na tlu Afrike zbog svog načina života i običaja. Žive polunomadskim životom i bave se stočarstvom. Bogatstvo im se isključivo meri u stoci i deci. Žive poligamno i organizovani su kao patrijarhat. Pokojnike ne sahranjuju ne bi li zagadili zemlju. Vrlo je zanimljivo da su većina hrišćani i veruju da je svaki čovek rođen dobar i da svako može i treba da se preobrati u ISTO…” Dugo smo šetali nepreglednom obalom vraćajući se u sumrak plažom Kendwom sve do Nungwija gde smo odseli. Iako su fizički spojene deli ih samo uvala i jedna usamljena sivomaslinasta serpentina puna rakova u čijim...

ISTORIJA TVRDI DA GA JE MAGELAN PRVI OPLOVIO. LEGENDA KAŽE DA GA JE ŠPANSKI VOJNIK BRUNO DE MAURICIODE ZABALA OTKRIO. OVA PRIČA GOVORI DA ME JE MONTEVIDEO POTPUNO RAZORIO. MAGIJA FUDBALA Oduvek sam se pitao šta se krije u ovoj famoznoj igri? Zbog čega je tako spektakularna i drugačija od ostalih? Još od ranog detinjstva pokušavao sam da dokučim zašto budi toliki naboj i emocije kod ljudi i šta je čini toliko neodoljivom?! Nekada davno smo kao klinci gledali jednu vrlo važnu utakmicu u mojoj staroj sobi punoj postera u Kosovskoj ulici. Bilo nas je taman toliko da možemo fino da visimo jedan drugom iznad glave. Vrištali smo, skakali, bacajući se po podu u neopisivoj euforiji. Kao i obično bili smo u transu! Iznenada, zakuca na vrata...

“Ispod moga pramca jutro zapleteno u dubinama sad je lice stranca koji besomučno plovi tvojim daljinama…”   “Kao tempera nebo vodu oboji takve je boje srce moje otkad me ne voliš kao tempera nebo vodu odvoji takve je boje srce moje otkad me ne voliš” DŽIBONI U MENI Napuštajući vibrantnu Kopakabanu u Boliviji mirno plovim jezerom Titikakom i puštam misli da same teku i pišu nevidljivim notama. Mora da su bogovi umešali svoje prste iskusno mi "podmetnuvši" Džibonija i ovu pesmu kao sudbonosne tragove bele smrti propale ljubavi i preduboke vode što ostadoše iza mene. Znam, još jutros su je servirali i postavili na repertoar mojih sećanja umesto ručka na ovom brodiću. Prokleto sam dosledan samom sebi. Kao otrovna alga sručila se u moje vensko korito brzinom svetlosnih talasa koji su se prelamali...

UKRATKO O TAJLANDU Ako ste mislili da je Tajland zemlja u kojoj ćete pronaći samo prostituciju i jeftine cene bluda i razvrata grdno ste se prevarili. Ovu prelepu zemlju Dalekog istoka krasi neverovatna priroda raskošnih pejzaža, velike tradicije i bogate istorije. Nekada, pre drugog svetskog rata Tajland se zvao Sijam. Ovo je jedna od retkih zemalja koja se može pohvaliti da nikada nije potpadala pod kolonijalnu vlast iako je jedno vreme pretendovala da postane deo Britanske interesne sfere. Tajlandjani su vrlo ponosni na svoju slobodnu zemlju iako danas možemo sresti veliki broj turista baš sa ostrva, posebno iz Engleske. Puno turista stiže iz Australije jer vole Tajland i smatraju ga svojom omiljenom destinacijom. Naravno, ima dosta i Rusa. Ceo svet posećuje Tajland koji je bez sumnje...

Predajući sveti grad velikom vojskovodji Balian je priupitao Saladina:”Koliko vredi Jerusalim?” Na to mu je on smireno odgovorio:”Ništa!“ Udaljio se lagano na svom konju s osmehom na licu. Vraćajući se svojoj nepreglednoj vojsci okrenuo se i podigao visoko ruke gromoglasno viknuvši:”SVEEE!!!” Ovog jutra, tačnije tog tihog letnjeg praskozorja probudio sam se mnogo ranije nego obično. Iako krmeljiv i nenaspavan, ali sa kristalno jasnom bistrinom u glavi neumiven i polugo izašao sam na terasu hotela “Movenpick” u Akabi. Zapalivši prvu jutarnju cigaretu zadržao sam pogled u pravcu neugašenih svetala na drugoj strani obale koja su se i dalje zanosila svetlucajući u mraku. U daljini se jasno vide obrisi “svete zemlje” Izraela i njenog jugoistočnog letovališta Eilata. Još samo malo pa će zora odmotati jedan poseban dan u...

Stojim zaglavljen izmedju dva sveta potpuno izgubljen u ovoj dolini od vremena. Nebeske sile mi svakako olakšavaju posao. Ne daju da se pomerim ni korak. Vrlo je rano ujutru, a u dubini se oslikava ambis još neprobudjenog grada koji kao da ga je pojeo beli gas. Njegove oaze i zgrade jedva se nadziru u jutarnjoj suvoj magli i smogu. Iza mene još uvek spavaju tri veličanstvena trouglasta kamena čuda, sa svojim čuvarom što na sebi nosi telo lava, a glavu faraona Kefrena. Vide se čak iz kosmosa. Okrećem se oko sebe. Udišem topao i suv, još mladi septembarski vazduh aridne klime i kao pokvaren fen ne da ni da se oznojim. Jasna je linija razdvajanja koju je nekada davno presekao neko kao svemirskim mačem. Da...

Šta ako nam se potpuno neočekivano jave gradovi kada se najmanje nadamo?!? Postoje trenuci u kojima se oni tiho prubude u nama. Nenadano nas posećuju ne bi li ih malo izmaštali možda i pre vremena!? Gradovi su živi i mirišu na vreme, a nekada imaju ukus vode. Vrlo često se pretvaraju u divlje životinje. Uglavnom se kreću noću silazeći u naš nezaborav pomoću nevidljivih belih stepenica i samo se provuku kroz otvoren prozor. Prosto nadju put do nas. Meni se to dešava isključivo u snovima. Kada sam se probudio tog jutra dugo sam brojao sate misleći na nju, pamteći noćne slike. Množio sam dane, a bogami i godine čekajući pravi trenutak kada ću je videti konačno otvorenih očiju. Pred još jedno novo svitanje ni slutio...

Lagano se budim. Gledam u jednu tačku i još se bunovan razvlačim po krevetu. Nešto duboko razmišljam u sebi. Da li sam spreman da doživim iskru velike svemirske baklje čije će čestice danas tiho padati po meni? Hoće li se stvarno spustiti kosmos na zemlju po prvi put u životu? Neće li me nemilosrdno usisati u svoj vakum? Ako se zaista to i desi neka mi pre toga samo sve oprosti. Zamoliću bogove da mi pre tog “emotivnog pogubljenja” podare najčistiji vazduh Anda. U tišini ustajem. Napolju kao da ne prestaje pljusak koji odjekuje po staroj, indijanskoj kaldrmi. Nemoguće! Kišo, ne padaj danas molim te, samo ne na ovaj veliki dan! Otvaram prozor, ali napolju nije kiša, nit’ je nevreme. Peruanska luda, prebrza reka Urubamba...

“Hoćeš da te vodim na jedno jedinstveno mesto na svetu?” Da ti odam tajnu skrivene obale o kojoj si oduvek maštao?” “Koja je to uvala draga moja, a da je do sada nisam video?” “Postoji li ona negde skrivena, a da je mi ne znamo bar na mapi?” “Želiš li da vidiš nevidljivu plavu liniju koja menja boje zajedno sa morem i spaja nebo sa vodom?” “To je prosto nemoguće dušo, i sama znaš da se takva obala nalazi samo u snovima večitih putnika kao što smo mi, zar ne?!” “Je l’ si tako siguran da ne postoji Branislave?” “Najzad sam je pronašla!” “Podji sa mnom da se i sam uveriš u nju?!”   Još kao klinac zamišljao sam kako bezbrižno spavam u nekom od najluksuznih hotela San Rema. Maštao sam...

error: Sadržaj je zaštićen !!
Proverite svoj Inbox ili Spam/Junk sanduče!
Uspešno ste se prijavili, hvala!