AZURNA OBALA: JEDNOSTAVNA LAKOĆA POSTOJANJA

AZURNA OBALA: JEDNOSTAVNA LAKOĆA POSTOJANJA

“Hoćeš da te vodim na jedno jedinstveno mesto na svetu?” Da ti odam tajnu skrivene obale o kojoj si oduvek maštao?”

“Koja je to uvala draga moja, a da je do sada nisam video?” “Postoji li ona negde skrivena, a da je mi ne znamo bar na mapi?”

“Želiš li da vidiš nevidljivu plavu liniju koja menja boje zajedno sa morem i spaja nebo sa vodom?”

“To je prosto nemoguće dušo, i sama znaš da se takva obala nalazi samo u snovima večitih putnika kao što smo mi, zar ne?!”

“Je l’ si tako siguran da ne postoji Branislave?” “Najzad sam je pronašla!” “Podji sa mnom da se i sam uveriš u nju?!”

 

Još kao klinac zamišljao sam kako bezbrižno spavam u nekom od najluksuznih hotela San Rema. Maštao sam da svako jutro palim svoj Aston Martin kabriolet, ćutke gledajući u strme litice Provanse. Vetar u kosi, miris borovine i čempresa pomešan sa jodom me postepeno ali vrlo intenzivno inhaliraju. Do daske odvrnut “I’m still Standing” Eltona Johna uveliko mi ježi kožu na otvorenom plavom nebu jakim zvukom koji ne probija zvučnike. Žurim u glavi, ali ipak vozim polako. Treba da stignem u Nicu u čuveni hotel Negresko. Kasnim, a tamo me već čeka Stalone na još jednom prijemu. Pored mene sedi najlepša žena na svetu. Sa šeširom i muštiklom uživa i pevuši u lagodnoj vožnji. Vetar joj nežno zabacuje kosu dok polako ispija čašu šampanjca iznevši ga još iz hotela. Tokom vožnje hrani me po kojom jagodom. Pozadi sede njena najbolja drugarica i naš pas maltezer. Sav naparfemisan presijava se od čistoće na vrelom, azurnom suncu. Kikoće se i kevće, a i ona se smejulji zajedno sa njim. Baš uživaju na zadnjem sedištu. Divan je ovaj život, zar ne?

Šteta što su me glamur i luksuz odavno napustili. Ratosiljao sam ih se uspešno još na početku tridesetih. Samo to uopšte nije razlog da ne započnem još jednu svoju nezaboravnu avanturu. Od celokupnog mladalačkog mondenskog tripa ostao je samo ovaj udobni autobus koji me uopšte ne žulja. Dugo me trpi, već više od 1300. kilometara. Krenuli smo iz Beograda, preko Verone, Milana, Djenove i stigli čak dovde. Pola predobre ture je iza nas, a da nismo ni stigli na glavno odredište. Zapravo, imam osećaj kao da smo tek sada krenuli. Još jedna čar nestvarnih putovanja! Priznajem, Elton John je i dalje u mojim ušima. Mali, preslatki, rustični city-hotel po imenu Cortese u samom centru San Rema biće i više nego dovoljan. Nema nikakvog psa osim mojih saputnika iz grupe. Čujem kako se lagano bude jer jutarnja sunčeva iluminacija uveliko pobedjuje nemoćne ljubičaste zavese punog autobusa. Prelepo lice i nežan glas mog turističkog vodiča Tanje menjaju sve lepote sveta i uveliko su se stopile sa impresivnim azurnim okruženjem. Često se gledamo i osećam da se potajno želimo. Šmekam je krišom, a i ona mene. Posmatram je sve vreme dok leškari u autobusu, posle napornih dnevnih priča po užarenom suncu. Imam sreće jer sedim u prvom redu. Odmah iza vozača, baš blizu nje, gde nas samo deli prolaz izmedju sedišta. Emotivna geografija mi je naklonjena. Odradiće svoje. Tako blizu, a tako daleko, ali ni to neće trajati još dugo! Sve to već neodoljivo podseća na moje rane snove. Krenuli smo, kao i svako jutro iz San Rema da zajedno istražimo predivnu Azurnu obalu. Zaista ne znam kojim redom uopšte idemo i šta je planirano za danas?

Uskrs je možda najbolji period za obilazak Azurne obale, pogotovo ako je na vašem itinereru za razgledanje prvi grad baš Kan. Pravi je doživljaj biti ovde pred samo otvaranje Kanskog filmskog festivala. Sve je već spremno i montirano, kao i čuvene stepenice presvučene crvenim tepihom na kojima se upravo nalazim. Blicevi već uveliko sevaju sa svih strana. Poznati svetski fotografi i paparazzi šteluju svoju vrhunsku skalameriju na nama. Užurbanost meni još uvek nepoznatih “selebretija” eskalira na ivici pozitivnog ludila i ceo Kan vrvi od ljudi. Svi jezici sveta se prepliću kao trake starih negativa upravo izvadjenih iz tečnosti za razvijanje. Glamurozni automobili pršte i potpisuju se. Moj čuveni “blickrig” u famoznom hotelu Karlton i jedan preukusni hladan čaj u foajeu nisu uspeli da me odrade do kraja. Poseta poznatoj Srpskoj ulici i kuliranje na obližnjoj klupi vraćaju mi nadu u ovaj grad. Gledam nafrakane, starije džogere kako opušteno trčkaraju duž obale. Preplanuli već krajem aprila u besprekornoj opremi, čak im i znoj miriše. Posmatram dobrodržeću gospodu na kojima se presijava dolce vita, ali im ipak nešto fali. Uostalom, celom Kanu nešto fali! Ubi ga sterilitet i hladnoća usred proleća. Nema nikakvog unutrašnjeg doživljaja, a ni famozne Hičkokove mistike. Ostajem u njemu potpuno ravnodušan i jedva čekam da krenemo dalje.

Ulazim u Nicu koja podseća da se stvaran život još uvek nije iselio sa plave obale. Pravi francuski šmek upakovan u italijansku arhitekturu. Možda i zbog fakte da je ovo rodno mesto Djuzepea Garibaldija, ujedinitelja Italije. Silazim na najveći trg, t.j. centralno mesto gde se ukrštaju skoro svi pravci i razna dešavanja u ovom petom po veličini gradu u Francuskoj. Ceo glavni trg Massena uokviren je zgradama tople pompejsko crvene boje u italijanskom stilu sa kolonadama u samom prizemlju. Polako i sigurno Nica me sve više usisava u svoj zavodljivi, mediteranski twist. Ona je samo pre manje od dva veka definitivno pripojena Francuskoj. Dugo je bila u sklopu Savoje, dok nije nastupila opasnost od Austrije. Tada je kralj Vitorio Emanuelo II sklopio savez sa francuskim carem Napoleonom III. U zamenu za pomoć nenadano je obećao Nicu Francuzima. Arhaičnost Starog grada neodoljivo podseća na klasične mediteranske gradove. Visoke kuće i uzane ulice ispunjene senkama diskretno su ispresecane po kojim snopom sunčeve svetlosti. Kao u starim Felinijevim filmovima visi opran veš na konopcu koji spaja dva komšijska prozora. Kandelabri su kitnjasti, stari, ali vrlo dobro očuvani. Po neki crni mačor lenjo odmara na drvenim žaluzinama. Dok hodam čuje se škripa starih škura, čiji tanani zvukovi odzvanjaju duž izglačane, blistave kaldrme. Predivan ambijent za prvog kandidata ovogodišnjeg Kanskog pobednika Azurne obale! Da sve ovo podseća na Italiju govori i činjenica da sam upravo ovde pojeo jednu od tri najbolje pice u životu, u restoranu La Pizza Cresci. Zalaskom sunca odlazim na poznato englesko šetalište, na kome je i kraljica Viktorija nekada zanosno pružala svoj korak. Srećom nije bilo kamiona u blizini. Prvim sumrakom penjem se na Le Chateau, vidikovac sa koga se pruža panorama cele Nice, kao i veličanstveni hotel Negresko koji sav blješti od sjaja. Izgleda zaista impozantno! Legenda kaže da je glavna kupola konstruisana po motivima ženskih grudi. Hotel je gradjen za Rumuna Henrija Negreska i neodoljivo prikazuje diskretni šarm buržoazije tog vremena i tradicionalne umetnosti življenja u Francuskoj. Pravi je “hotel-muzej” sa kristalnom dvoranom u stilu Luja XIV, kojoj se divio i sam Dali, boraveći u njemu. Prelepom i blještavom Rumunu želim da večno blista u noći. Šaljem mu pozdrave napuštajući živopisnu Nicu jer hitam dalje.

 

 

 

Lagano se spuštam gudurama i lakat krivinama Provanse ulazeći u kotlinu ispod koje se prostire najlepši vidikovac na Azurnoj obali. Silno drveće i grane kao živi čuvari puteva štite Monako i Monte Karlo od pogleda čitavog sveta. Ljubomorno ga grle samo za sebe. Kako se spuštamo razmećemo zavese prirodnih lepota ovog područja. Sva snaga Azurne obale kao da mačuje sama sa sobom bez zaštitne kacige. Celokupno moje putovanje se pretvorilo u jedan minut. Dolazim do svoje kulminacije. Napokon stižemo u epicentar glamura, u srce bogatstva. Potpuno ne pripadamo ovde, ni ovaj autobus, kao i ljudi oko mene. Na prvi pogled možda deluje kao da smo zalutali i da se uopšte ne uklapamo u ambijent. Stvarno je doživljaj videti sve ovo na ceo jedan dan i pobeći glavom bez obzira! Dok hodam ulicama Monaka pazim da se slučajno na nešto ne spotaknem?! Šta ako mi proradi stomak? Gde ovde da odem u toalet? Nema kafe danas, ni slučajno! Šta li je sa mojim starim “fenserajem?” Gde li je samo isparila ta stara ludačka želja za pokazivanjem koja me je vešto krasila u ranoj mladosti? Toliki je sterilitet i uštugljenost, ali začudjujuće je da me uopšte više ne iritira. Monaku to dobro stoji, moram da priznam. Bar je originalan i nije isfoliran za razliku od Kana ili sam se ja napokon predao! Ako ga je prirodno okruženje takvog prihvatilo, šta imam ja tu da se bunim. Tu smo gde smo, ajmo dalje! Bašta hotela De Paris u Monte Karlu. Prosecco sa jagodom, Evian vode, preukusni sendvič, brusketi i kapućino. Dovoljni za mene i Tanju. Utolismo glad za nešto manje od sto eura. Fantastična imitacija života na sat vremena. Vredi svakako probati! Jednom u životu ovde i verovatno nikada više. Naravno odlazak u kazino, kao nezaobilazna dekoracija mesta i ambijenta u kojem sam trenutno. A u kazinu, kao i u svakom drugom na svetu tuga, čemer i jad! Gomile hipnotisanih nesrećnika po stolovima prekriveni dimom, kao prozirnim baldahinima bore se za djavolju sreću. Zelena čoja, gužva, tuce ljudi i jedna dobrostojeća gospodja pored koje sedam. Vidim da u žetonima broji otprilike ceo moj stan u Beogradu. Sav jedan kapital stade u kolonama zveckajućih žetončića i pločica. Gledam kako igra sa mojim sobama. Okitila je celu malu seriju, a čuveni broj 23. izgleda kao Manhattan sa sve pokojnim bliznakinjama. Svaka joj je ruka minimum par kvadrata moje gajbe. Nažalost pade broj 3, a pravi kockari znaju ishod. Upravo ode kuhinja, koliko traje samo jedan prokleti spin. Ništa strašno! Žena se malo preznoji, progundja na francuskom i nastavi da “trpa” po već prepunom stolu raznobojnih žetona. Kibiceri iza navijaju u potpunom transu. Grebatori na svakom koraku kao izgladnele hijene stalno prilaze i nešto šapuću punačkoj dami. Nadrkani Arapi u odelima preko stola gundjaju, dok vrckaju žetone preko svojih prstiju. Vidim da igraju kontra nje i kite veliku seriju. Kao promeniće nešto u njihovu korist kod ledenog krupijea? Šou tajm! Oni bar igraju za manje para, što je vidljivo. Pravi ziheraši. Oko mene najmanje ima tog prefinjenog, francuskog sveta, osim prelepih dekoracija po zidovima koji odaju da se ipak nalazim u jednom od najpoznatijih kazina na svetu. Gledam ovih mojih pedeset eura što sam pretvorio u plastiku i dodje mi da puknem od smeha. Da igram orfanele? Ma kakvi! Nemam dovoljno municije za ovu igru. Stavljam sve na crno osim pet eura, koje čuvam za uspomenu. Naravno pada crveno kao po običaju. Jasan signal da ne zavirujem u svoj džep po pojačanje. Nema vadjenja! Ustajem, otpozdravljam gospodju koja me nije ni “zamjetila.” Odlazim do recepcije po pasoš koji sam prethodno ostavio na samom ulazu. Napuštam kazino. Šetkam se Monte Karlom pred sumrak, a oko mene špartaju crveni Ferrariji, Rolls Royce-vi, razni automobili ručne izrade čiju serijsku oznaku ne znam. Ipak, nailazim na jedan, kvalitetan, futuristički autobus Engleskih registarskih tablica parkiran sa donje strane hotela De Paris. Ogroman, sav utoniran, zatamljen, sivo-crne metalize boje, dvospratan. Veći i kvalitetniji autobus u svom životu nisam video. Verovatno je preudoban? Kao lutka lep, stvoren za mene. Na prste se propinjem ne bi li ga video iznutra? Plašim se da me neko ne primeti. Da ne pomisle da ga obijam? Da ne istripuju da sam slučajno terorista?! Šta je to sa mnom? Od svih nemogućih automobila gledam autobus. Koji sam ja car! Ne mogu da mu odolim. Zamišljam kako sam u njemu na velikoj kružnoj turi sve do Daleke Azije. U cugu! U njemu bih mogao da spavam bez problema, danima i bez trunke pauze. Ne bih osetio put! Verovatno su povremene noćne vožnje dovde učinile svoje. U tom duhu napuštam Monte Karlo i nastavljam dalje u nadi da Azurna obala još ima dovoljno šansi u šteku za svoje iskupljenje.

Zadnji dan boravka na francuskoj rivijeri potvrdjuje mi da su ulični svirači i gradić Menton samo jedan divan uvod, u sledeću i poslednju stanicu ovog magičnog putovanja. Ispostaviće se da će upravo on, sofisticirani Antibes otkupiti kompletni, kockarski dug za mene već “prezadužene” Azurne obale. Doživotnu zlatnu statuu u svim kategorijama uručujem upravo njemu, nenametljivom malom princu, koji me raspamećuje svojom mondenskom jednostavnošću. “Less is more”-kako jednom reče i čuvena Koko Šanel. Diskretni luksuz, protkan prebogatom, a svedenom istorijom porodice Grimaldi. Moćne zidine ispod kojih voda neprekidno odzvanja o hridi, praveći savršenu rezonantnu prirodnu kutiju u koju želim da se sakrijem. Fascinantan Pikasov muzej ranih radova još jednom potvrdjuje veličinu ovog avangardnog genija na svom unikatnom mestu. Potpuna simbioza čoveka i grada. U Antibu je sve dozirano sa merom onakvom kakvom ja doživljavam glamur u njegovom pravom sjaju. Odlazak na jedinstveni sajam antikviteta koji me je spontano zadesio dočarava svu moć bogate francuske istorije i predstavlja ključni dokaz da Azurna obala i Francuska još uvek postoje. Otmeni štandovi prepuni mačeva, uniformi, vojničkih čizama, dvorogih kapa iz vremena Napoleona. Palete, dugmad, slike, grafike, razni rekviziti kao svete relikvije vremena vraćaju me u doba kao pred bitku kod Vaterloa. Koja je cena i koliko koštaju odredjeni aksesoari jedne slavne epohe? Bolje da prećutim odgovor jer moram da ostanem dosledan jedinstvenom gradu Antibu. Silazim, nekada kao i sam Pikaso na obalu. Dok apsorbujem prvi suton, premotavam filmove svih obala sveta setivši se nečega u šta ni sam nisam verovao. Da li je moguće da sam je konačno osvojio? Zaista je sve pogodila:

“Šta sam ti rekla?!” “Dovela sam te na tu najlepšu tačku francuske obale.” “Zar nisam bila u pravu?”

“Tanja, to je ta puna, kraljevska plava boja koja mi je tako nedostajala u spektru svih mogućih plavih nijansi.” “Predosećao sam da ovaj grad nešto jako duboko krije u sebi.”

“Obećala sam ti, nisi mi verovao!”

“Srećo, linija neba se neodoljivo spaja s morem ovde u Antibesu? To je sigurno i zbog nas?”

“Naravno Branislave.” “Kažu jedino Antibes svojim plavetnilom ume da ofarba valovitu dimenziju nekih novih ljubavi?” “Ovde je ta tačka i poklanjam je nama!”

“Kako će nas sve ovo nahraniti kada se vratimo kući, zar ne Tanja?!” “Kad nam se tek sve slegne.”

“Ćuti, nemoj da nas provale ovi iz grupe, molim te!” “Primetila sam da već danima sumnjaju da nešto šurujemo.”

“Neću, ne brini dušo.” “Pusti me da te poljubim i nežno me zagrli!” “Znaj da nas Antibes nikada neće izdati kao što ni njega nije odavala čitava Francuska rivijera svo ovo vreme.”

Podelite tekst sa prijateljima!
0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
error: Sadržaj je zaštićen !!
Proverite svoj Inbox ili Spam/Junk sanduče!
Uspešno ste se prijavili, hvala!