ČETVRTI RATNIK

ČETVRTI RATNIK

“Na jugu Kenije, Tanzanije i na ostrvu Zanzibar živi posebna etnička grupa koja broji više od milion ljudi. Ovaj jedinstveni narod spada u jedan od najpoznatijih na tlu Afrike zbog svog načina života i običaja. Žive polunomadskim životom i bave se stočarstvom. Bogatstvo im se isključivo meri u stoci i deci. Žive poligamno i organizovani su kao patrijarhat. Pokojnike ne sahranjuju ne bi li zagadili zemlju. Vrlo je zanimljivo da su većina hrišćani i veruju da je svaki čovek rođen dobar i da svako može i treba da se preobrati u ISTO…”

Dugo smo šetali nepreglednom obalom vraćajući se u sumrak plažom Kendwom sve do Nungwija gde smo odseli. Iako su fizički spojene deli ih samo uvala i jedna usamljena sivomaslinasta serpentina puna rakova u čijim se rupama večito napaja izgladnela so gde plima i oseka biju svoju najžešću bitku. Nezvanična prirodna granica na kojoj se predajete belim, sitnim školjkama, a za uzvrat umesto pasoša vraćate morske zvezde u tirkizni okean. Večita igra uzburkanih talasa, neopisive plime i oseke. Često je šetnja samo puko probijanje kroz duboku vodu mokrih stakala naočara sa sve rančevima u vazduhu, a još češće se hod u oba pravca pretvara u vožnju čamcima. Ruke u vis metaforično sintetizuju predaju pred nabujalom prirodom. Predveče se voda povlači i cela obala poprima potpuno drugačiji ambijent. Rapsodija boja pred sumrak potpuno parališe sva čula i nemoguće ju je rečima opisati. To najbolje radi foto aparat, pa neka on priča umesto mene! Kako je mesec iz noći u noć sve puniji plime i oseke poprimaju sve jači intezitet.

Putnik kroz vreme

Dužina puta jedne iste plaže sa dva imena nešto je veća od 3 kilometra. Idealan put za razmišljanje i introspekciju uz svakodnevni pad sunca u vodu, iako je kalendarski ovde zima. Savršena vizuelizacija za sprovodjenje sopstvenih zvukova i svodjenje računa sa sobom. Otvorena je pozornica na kojoj magija crne big mame jača ličnost! Još idealnija staza za bosonog džoging, jer pesak pod nogama tako prija i vrlo se oseća na talk dok se pretvara u mirisno brašno. Što je vrlo zanimljivo i po paklenom suncu ostaje hladnjikav i vrlo prijatan. Najidealnija živa, peskovita promenada za sveže zagrljene i zaljubljene parove i sve već unaokolo miriše na još jednu novu ljubav. Dok hodam sebi postavljam unakrsna pitanja bez ijednog odgovora. Kom tripu se pokoriti!? Kom osećaju podariti čarobne korake kada posle toliko godina lutanja i čekanja imam sve u jednom?! Iznenada sve obale sveta i ceo život stadoše u tri jebena kilometra. Kako ih sada objediniti pa prepoloviti kada sam ih napokon tako krvnički kompletirao? Kom unutrašnjem carstvu ih podariti kada je večita pobuna u meni? Možda podeliti? Kolometar za razmišljanje, kilometar za trčanje, kilometar za ljubav??? Ma ne, vrlo je to mala razdaljina da bi se trgovalo sa njom i jako kratko traje zaista! Dok koračam samo gubim vreme razmišljajući. Bolje je da stanem. Svaki metar je bitan, a santimetar presudan! Sva tri osećaja u meni gore kao današnje sunce na izmaku još jednog predivnog dana! Toliko je moćno da sam hipnotisan. Ne mogu da se pomerim, a ni prepustim nijednom osećaju do kraja, dok me seku sva tri. Prokletstvo, živote oprosti mi što bih uvek sve odjednom! Očajnički razmišljajući kako da nahranim dušu i telo spazih mog novog drugara Danijela u blizini, Masai ratnika koji se kao i svaku noć prikradao obalom vraćajući se sa Kendwe. Njegov “krug dvojke“ je mnogo primamljiviji nego moj. Bez razmišljanja bi svoj krug tamo daleko menjao za samo jednu, njegovu peskovitu liniju. Možda baš on ima pravo rešenje i može da mi pomogne? Ako nema, ja pod hitno moram da ga nadjem! Opet ću sve po starom, pa pod tepih. Bar ću ovoga puta sve zakopati u ovaj nestvarno beli pesak ili će se reči same vremenom odtrpavati nošene pričom kao vetrom istine ove neizbrisive tajne obale. Doneo sam odluku. Sva tri kilometra danas, samo noćas u sumrak poklanjam njemu i Masai ratnicima…

Putnik kroz vreme

 

Danijel, uvek nasmejan i fin momak u svojoj autentičnoj crveno-crnoj togi kao nošnji, opasan bongom (velikom, debelom palicom za ubijanje lavova) nožem i silnim raznobojnim perlama. Vrlo komunikativan, pozitivan, uostalom kao i mnogi pripadnici ovog neobičnog plemena istočne Afrike. U ruci skoro kao i svi Masai ratnici nosi štap koji simbolično predstavlja koplje u turističkim zonama, a i sam stik je ispostaviće se odličan za komunikaciju u pesku. S obzirom da je većinu Masai ratnika ponekad vrlo teško razumeti jer engleski govore vrlo tvrdim akcentom. Tako se pola komunikacije odvija govorom, a pola štapom kojim crtaju u pesku, a ponekad bogami i rukama. Sve to izgleda vrlo živopisno, autentično kao u jednom avanturističkom filmu obojenog životnom melodramom.

Dugo smo šetali i pričali u predobroj energiji i sporo se kretali obalom. Iznenada moja devojka Bojana naglo zastade. Oduvek je bila radoznala i spontana na svoj jedinstven, dečiji način i upravo kao da je naletela na svoje saplemenike. Uzevši mu štap iz ruku započela je nešto da crta u pesku. Nastade prvo glava, pa trup i na kraju noge. Presijavajući se na još umornom suncu rodila se krava na belom puderu afričkog peska kao Milka na istoimenoj čokoladi. Danijel se oduševi! Počeo je da skače od sreće sav ushićen. Bojana mu je potpuno slučajno nacrtala izvor života. Ni sami nismo bili svesni koliko je pogodila. Kravu! Simbol Masai života. Otud i suština ratništva kod ovog nomadskog naroda, koji uglavnom jedine bitke vodi sa lavovima i gepardima oko očuvanja stoke. Rivali na ovim prostorima su im obližnje tanzanijsko Mikumi pleme koje se još prostire po obodima istočne Afrike. Ratnički narod koji se borio kroz svoju istoriju naziva se pleme Zulu i žive malo južnije oko Rta Dobre Nade, Južne Afrike i Bocvane. 

Putnik kroz vreme

Danijel nam je pričao da su deca Masaija prinudjena na rano sazrevanje. Dečaci uglavnom odlaze da čuvaju stoku dok su još mala, a devojčice se uveliko spremaju za važne kućne poslove. Prisećao se da muškarci prolaze kroz obred inicijacije gde stiču titulu Morana-ratnika. Dečaci koji ulaze u svet odraslih podvrgavaju se obrezivanju koje se vrši bez anestezije. Dečak koji prolazi ovakav način inicijacije mora ostati jak, hrabar ne otkrivajući bol nijednom svojom grimasom. Pokazivanje slabosti donosi sramotu u plemenu. Nakon toga dečaci nose sivu ili crnu odeću manje od godinu dana gde postaju pravi Masai ratnici. Test izdržljivosti za ulazak u viši nivo života prosto me je zapanjio.

Primećujem i po Danijelu da su Masai ratnici vrlo visoki i vitki ljudi bujne lepote i dostojanstvenog držanja. Nosi odeću jarkih boja. Oko vitkog tela ima obmotane tkanine intenzivnih crvenih i crnih nijansi. Objašnjava kako se žene obično kite ogrlicama koje se sastoje od velikih kolutova dobijenih spajanjem nizova perlica, a na glavu stavljaju raznobojne trake koje simbolizuju rodnu zemlju Tanzaniju, vodu i pesak. Na ruke i gležnjeve ponekad stavljaju ukrase od gusto namotane debele bakrene žice. Muškarci i žene obično izdužuju ušne resice, ukrašavajući ih teškim naušnicama i drugim nakitom od perlica. Tako uostalom izgleda i njegov otac, kojeg sam kasnije upoznao na Nungwiju. Crveni mineral oker usitnjava se sve dok se ne pretvori u fini prah. Ponekad se meša s kravljim izmetom i vešto se koristi za ukrašavanje tela. Kako je pričao tako bar još uvek žive njegovi saplemenici u Tanzaniji, odakle potiče i on. Mnoge od njih smo sretali što u Stone Town-u, što ovde na obali.

Putnik kroz vreme

Da bi neko postao Masai ratnik stekavši visok ugled i status u plemenskom društvu nekada nije dovoljno samo posedovati mnoštvo stoke i veliki broj dece. Pravi Masai nije ratnik ako za svog života nije ubio bar jednog lava. Neki su uspeli da dodju i do broja šest, osam, pa im se samim tim užurbano dizao rejting u plemenu. Vidim da i Danijel nema jedan donji zub u vilici, kao i mnogi drugi ratnici koje sam sretao na celom Zanzibaru. To, takodje predstavlja jedan od simbola inicijacije i deo je obreda kojim se podvrgavaju još u ranom detinjstvu. Odrasli Masai prolaze i test žigosanja u obliku dva jedva vidljiva kružića na obrazima. Tako povećavaju sopstvenu moć i jačaju ugled u plemeskoj zajednici. Danijelov otac mi je kasnije pričao da je nekada u mladosti radio sa raznim travkama, pa je vrlo brzo stekao titulu vrača još u vreme starog verovanja, kako sam kaže. Kako je Danijelova cela mnogobrojna rodbina iz Tanzanije, rodom iz podnožja Kilimandžara prisećao se svog oca i dede iz perioda odlazećeg Animizma i prelaska na Hrišćanstvo koje je vrlo doprinelo asimilaciji ovog naroda u moderne tokove savremenog društva. Postavlja se pitanje da li je to uopšte bilo potrebno?! Primećujem da i ovaj narod kao i mnogi drugi širom sveta kubure sa sopstvenim identitetom. Nova, nametnuta religija, a kasnije i sam uticaj turizma zbacili su (tako da kažem) ovaj narod sa svog autothonog ognjišta primoravši ih da gledaju svet očima materijalizma i novca. Današnji, moderni Masai ratnici poput Danijela nose Ray Ban naočare, solidno pričaju Engleski, koriste mobilne telefone i navijaju za engleske fudbalske klubove. Danijel navija za Čelzi iako ne prati toliko fudbal kako kaže za razliku od njegovih drugova, saplemenika. Većina njih poseduje lokale sa rukotvorinama duž plaža Nungwi i Kendwe. Neki Danijelovi drugari imaju prelepu otvorenu galeriju slika na samom početku plaže Kendwe sa motivima afričke umetnosti i Masai kulture uopšte koju smo kasnije posetili Bojana i ja. Kako je i sam naveo sve se promenilo poslednjih decenija u novim generacijama ovog plemena i naroda uopšte. Globalizacija i uticaj zapadnog života su već odavno odradile svoje. Novi koncept života stigao je čak i dovde, uveliko zapljuskujući Tanzaniju i obale samog Zanzibara. Sve je na prodaju, čak i šetnje sa Masai ratnicima koje služe u turističke svrhe. Kako su čarobne plaže Nungwi i Kendwa preplavljene turistima iz celoga sveta kostimirani Masaji ratnici predstavljaju pravu, živu atrakciju ostrva i daju jedan poseban kolorit. Nećete verovati ako vam kažem da je najveći broj turista iz Italije, pa se često osećate kao u Istri sredinom augusta.

Posebna čast mi je ukazana sutradan, kada me je Danijel primio u svoj dom. On predstavlja ništa drugo nego veliku poluotvorenu kolibu nadomak plaže Nungwi prenatrpanu emocijama, topline i srdačnosti. Igla više ne može da stane ovde u prostoru, a kamoli mi! Veliki, tek ubrani mango kao simbol dobrodošlice koji smo u slast slistili Stefan i ja. Osetio sam svu toplinu pravog ratničkog zagrljaja, upoznavši njegovog oca istinskog Masai ratnika, Danijelovu majku, sedmoro braće i petoro sestara. Njegov otac ima četiri žene sa svom tom decom i spada u red srednjih porodica. Kakve li su tek ove velike?! Kako sam stigao radi dogovora oko organizacije Masai šou programa na plaži samo za našu dušu puno je pomogao i moj drug Stefan, saplemenik iz grupe. Dogovor je bio da Danijel skupi dvadeset Masai ratnika za sutrašnji živi nastup koji je bio održan u 18 h. Dugo smo pričali, pregovarali i došli do fantastične cene od pedeset dolara za šou u trajanju od pola sata. Stari gerila marketing šljaka i u dalekoj Tanzaniji uz Win-Win završnicu. Uz obostrano zadovoljstvo i jedno novo, veliko iskustvo. Kako sam kasnije ostao bez mobilnog telefona kompletirao sam svoj novonastali “digital detoks” sve do samog kraja ovog veličanstvenog putovanja.

Putnik kroz vreme

Malo me je zabolela činjenica da mnogi Masaji, pogotovo mladji nemaju pristup restoranima, kafićima i mnogim javnim objektima pa čak i nekim privatnim plažama koje uglavnom drže stranci ili domicilno stanovništvo. Ko je ovde u stvari starosedelac prosto se pitam? Da li je u pitanju diskriminacija i zaostali duh robovlasništva ili njihov sopstveni izbor nikada nisam saznao, a i zaboravih da pitam Danijela. Ne može se sve ispratiti, takav je život! Mnogo stvari o Masai ratnicima ni ne znam, verovatno nikada neću ni saznati. Puno toga ću rado pronaći na guglu jer stiče se utisak da su dve pune nedelje premale da se pronikne u srž ovog jedinstvenog naroda. Ali ono u šta sam duboko zaronio jeste da žive i dalje potpuno simplifikovano u skladu sa prirodom. Jedan prebogat život koji je i dalje preispunjen srećom i zadovoljstvom. Razara me činjenica koja se po stoti put dokazala na jednom ovakvom putovanju?! Ko treba kome da zavidi kada bi se svodili računi i šta je u stvari suština života? Na licima žitelja Zanzibara, kao i Tanzanije kao da nema loših grimasa, negativnih energija i pored enormne bede u kojoj ovi ljudi  žive i to ne samo Masai. Svuda odzvanja Hakuna Matata!

Ulazim u svoje poslednje sate mog boravka na ostrvu. Dok me autobus trese, trucka kao nikada do sada i vraća na početno mesto u grad Stoun Town, četvrti, poslednji kilometar uveliko najavljuje neminovan let za nazad. Kome ću posvetiti ovu priču o netaknutoj prirodi jednog autothonog naroda istočne Afrike koji i dalje živi u skladu sa sobom? Koliko je to samo važno! Ne znam više da li ovu priču posvećujem, prvom, drugom ili trećem kilometru od sunca ili samom Danijelu, mom novom drugaru Masai ratniku?! Ni sam više nisam siguran zašto nisam obukao Masai togu na plesnom nastupu kada mi je tako fino nudjena onomad na Kendwi. Zbacio bih sve sa sebe i zauvek ostao prikovan za tlo ovog jedinstvenog ostrva. Da li sam se dovoljno konektovao sa sobom ili će to trajati sve dok me ne pojede još jedna novokomponovana zabluda o sreći zasnovanoj na materijalnim vrednostima. Jesam li dobro premerio kilometražu ostavivši otvoreno polje da se u meni nastani još samo hiljadu metara sačuvanih za četvrtog ratnika?

Podelite tekst sa prijateljima!
0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
error: Sadržaj je zaštićen !!
Proverite svoj Inbox ili Spam/Junk sanduče!
Uspešno ste se prijavili, hvala!