KAIRO I JEDNA NOĆ

Putnik kroz vreme

KAIRO I JEDNA NOĆ

Stojim zaglavljen izmedju dva sveta potpuno izgubljen u ovoj dolini od vremena. Nebeske sile mi svakako olakšavaju posao. Ne daju da se pomerim ni korak. Vrlo je rano ujutru, a u dubini se oslikava ambis još neprobudjenog grada koji kao da ga je pojeo beli gas. Njegove oaze i zgrade jedva se nadziru u jutarnjoj suvoj magli i smogu. Iza mene još uvek spavaju tri veličanstvena trouglasta kamena čuda, sa svojim čuvarom što na sebi nosi telo lava, a glavu faraona Kefrena. Vide se čak iz kosmosa. Okrećem se oko sebe. Udišem topao i suv, još mladi septembarski vazduh aridne klime i kao pokvaren fen ne da ni da se oznojim. Jasna je linija razdvajanja koju je nekada davno presekao neko kao svemirskim mačem. Da li priroda ili sam bog? Verovatno oboje, u dogovoru?! Sigurno je to uradio baš on, zaštitnik dana Amon Ra koji lebdi svuda oko nas, podarivši sebe i sunce. Možda sam Alah u koga upravo gledam dole za koga već spremaju prvu jutarnju molitvu kao svoj duhovni doručak? Ni on se više ne vidi od prevelike čadji jutarnje izmaglice. Večita su pitanja bez odgovora i danas. Posmatram Kairo kako se budi i odajem počast najlepšim i najmističnijim gradjevinama na svetu, egipatskim piramidama. Bio bih vrlo hrabar kada bih probao rečima da dočaram ovaj osećaj stajanja pored njih. Kakav li je tek kada ih samo dodirnem? To je stvarno premalo za ovozemaljski doživljaj! Možda i uspem da se popnem na koji stepenik više za po koju kap nedodirljivog vremena. Penjaću se sve dok ne čujem zvuk pištaljke čuvara ovih neobjašnjivih kamenih čuda koji kao pastiri nadgledaju svaki naš korak. Nažalost to nije dugo trajalo! Ne postoji ništa jače i intezivnije od fleša i naboja koji se u vama stvara dok ste bar malo na njima. Nije realno da sam ovde! Kao da se sve ovo dešava nekom drugom, a ne meni. Koliko je samo čovek mali naspram celog ambijenta. Nijedan istorijski, turistički ili bilo kakav lokalitet na svetu nije “dostojan” niti toliko moćan da tako prekaljeno obuzme moju dušu kao piramide na platou Gize. Provereno!

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

 

Jutro se već uveliko poigralo, uzvrpoljilo i pretvorilo u dan bez oblaka. U medjuvremenu zapažam da se iza jutarnjih “nekoliko zgrada u magli i smogu” izrodilo hiljade novih i da im se kraj ne nadzire. Urbani, nepregledni horizont gde se nebo stapa sa neuravnoteženim zgradama. Beskraj Kaira i njegov galopirajući „prostorni inkubator“ me je zadivio i već znam da sam pored grada veličine bivše Jugoslavije. Kada je radni dan moram da doplatim, jer se verovatno trećina Egipta sjati ovde u poteri za poslom i srećom. Autobusi se neprekidno gomilaju. Već ih ima na desetine i kao vojnici poredjani stoje u liniji na ivici samog platoa Gize. Samo smetaju i ruže ovaj drevni ambijent. Gde svi ovi ljudi stanu uopšte nije mi jasno? Nepregledne kolone turista uporno komercijalizuju ovo svetsko čudo, ali zar nisam i ja jedan od njih?!? Vrlo malo vremena imam pa se mirim sa situacijom ne bi li sebi kvario užitak i ovaj jedinstveni dan. Kako li se sve to ne vidi na čuvenim razglednicama? Istina se krije iza savršeno sredjenih fotografija već pomenutog najpoznatijeg svetskog lokaliteta. Tolika je gužva i pomama da počinje već užasno da nervira. Očajnički tražim svoj bus koji će me neminovno vratiti u hotel Zoser. Nalazi se nedaleko od platoa sa čijeg se balkona vrlo lepo vide piramide u daljini. Tumaranje do busa više liči na traženje igle u plastu sena, ali ipak ga nekako nalazim. Nastavljam svoj put u osvajanje Kaira po paklenom suncu koji me iznova izludjuje nekim svojim novim kontrastima.

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

 

Pošto sam organizovano stigao u Kairo sa povećom grupom ljudi, vidim da se mnogi boje da se udaljavaju bez vodiča i već planiranog itinerera. Kao stado se drže one stare, nametnute floskule malih agencija. Hotel-Mc donalds-hotel, koji se nalazi preko puta našeg solidnog hotela na velikom Bulevaru piramida. Negde ih razumem jer Kairo baš i nije grad za početnike! Ubrzo nalazim dobrovoljce za svoju noćnu akciju. “Hvatamo” prvi taksi i pravac centar. Gde li je centar Kaira zapravo? U tome i jeste poenta?! Niko ni ne zna gde je ovde centar, pa ni sami egipćani. Upadamo u noć nepozvani, a simpatični taksista stalno nešto mrmlja u kolima, dok mu spada ustajala jambolija sa maske automobila, koji se polako ali sigurno raspada. Silne, zakačene brojanice na retrovizoru same djuskaju i taksisti vidno smetaju dok vozi svoj ludi reli ali vera je vera. Lajt šou u kolima i sve je u svetlima male, putujuće diskoteke. Uz ludačko glasnu arapsku muziku dobijamo nenadanu i spontanu žurku na točkovima koji ludački odskaču kao po hupserima po vrlo lošem auto putu preširokih bulevara. letimo Kairom, gradom sa preko 20. miliona u kom gotovo da nema zastoja tokom noći. Prebrza vožnja traje nešto manje od sat vremena. Dovoljno za jedan ceo cd arapskog diska. Večiti zeleni talas ugašenih semafora koji nikada nisu ni postojali sada rade nama u korist. Nemaju pojma koliko su naši nemi saveznici, a i saputnici kao i adrenalin koji lučimo vodivši nas u potpunu neizvesnost. Ovde ne postoji centar grada u klasičnom smislu. Kairo je toliko veliki te ima na desetine trgova, koji su stalno krcati ljudima sve do zore. Stajemo na jednom od njih. Priključujemo se povorci koja negde besciljno luta i pridružujemo im se. Sjajno i mi smo noćas besciljni. Zar nije u tome draž!? Sve se dešava na ulicama i uvek je prisutan izvestan metež na ivici opasnosti koji zapravo i ne postoji. To je samo u našim glavama. Siromašniji i mračniji delovi Kaira su pod opsadom potpune anarhije koja čak i plaši u trenutku. Zamaskirani privid Kaira jer ljudi ovde imaju svoje životne navike koje su nama isuviše strane dok se iole ne probije barijera ogromnog grada i obično traje vrlo kratko. U stvari to je vrlo individualno. Uveliko je prošla ponoć, a mnogi egipćani nose svoju decu na krkačama ili ih šetaju čak i u ove kasne sate. Nijedne žene nema na ulicama. U tamnim ukrštanjima trgova u polumraku sede ljudi na zemlji, u prašini i puše nargilu. Neki se svadjaju i stalno se komešaju. Drugi nešto pričaju medju sobom u kružnim gomilama kao da se godinama nisu videli. Treći opet ispijaju čajeve ne bi li izjednačili svoju temparaturu sa toplim vazduhom koji tako prija i vrlo malo oscilira iz dana u noć. Sve je vrlo intezivno i vrelo u njihovim odnosima. Kao da će sve da eksplodira u jednom trenutku od energije potpunog trećeg sveta, koji mi ipak ne razumemo. Prva pomisao je bobeći glavom bez obzira odavde, a već koji minut kasnije zavidiš svim tim ljudima koliko im je samo dobro u svojoj koži. To je prosto Kairo. To je prosto arapski svet! Niko nas ni ne registruje dok prolazimo, a sve te crne oči kao da su stalno uprte u nas i u svaki naš pokret. Sve je mirno i kao da treba samo jedan bang i da se sve promeni u sekundi. To je samo kockarski blef Kaira i njegov za sada nejasni, a prebrzi vajb koji pravi zabunu jednoj maloj, odbegloj grupici ljudi kojoj se iz avaksa vidi da ovde ne pripada.

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

 

Tražimo noćni život, pa se posle dugog hodanja nepoznatim velegradom napokon spuštamo na reku Nil i silazimo u elitni deo po imenu Zamalek. Deo grada sav šljašti u noći. Vrlo je sredjen, skockan i odjednom kao da smo u nekom sasvim drugom svetu. Noć na zemlji, noć u Kairu, dodju mu na isto. Moderni onix neboderi svih boja i desetine poznatih hotela u lancu paraju oblake koji ne postoje i čine ceo prizor veličanstvenim. Mesečeva svetlost presijava oba toka reke Nil i seku Kairo na nekoliko delova koji su povezani velelpnim mostovima. Uvidjam da Kairo nikada ne spava. Apsolutno jedan od najvibrantnijih gradova ne svetu živi na svoj vrlo specifičan način. Vidim da su prisutne nesnošljive klasne razlike. Prevelika odstupanja izmedju teške sirotinje i enormnog bogatstva koju mi kao prosečni Srbi bukvalno ne možemo ni da zamislimo!

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

 

Sutradan obilazim čuvenu koptsku četvrt koja je skrivena medj’ zidinama i neboderima prašnjavog tektonskog džina. Prolazim pored tajanstvenog grada mrtvih, koji je obasut visokim zidinama. Oko četiri miliona ljudi useljeno je u srednjovekovno groblje između starih fatimidskih grobnica. U najvećem gradu Afrike danas živi između 22. i 25. miliona ljudi. Ogroman prostor zauzima groblje koje je danas poznato kao grad mrtvih. Posle rata sa Sudanom sedamdesetih godina prošlog veka u Egipat su nagrnule hiljade izbeglica i ova afrička sirotinja nije imala gde nego se smestila među kairske pokojnike. Vremenom su nastale prave ulice i sokaci između grobova, a groblje je zatvoreno i fortifikovano. Ovde ne zalazi niko ako baš ne mora sem ludih avanturista. Turisti ga razgledaju usput iz autobusa ili sa nekog vidikovca zgranuto posmatrajući kako se između niza grobnica s prekrasnim kupolama vijori veš. O ovom gradu-groblju kolaju jezive legende poput one da su stanovnici grada mrtvih početkom devedesetih u slast pojeli dvoje nemačkih turista. Navodno tu je automobilom zalutao i jedan švedski diplomata, a policija je uspela da nađe samo ostatak haube automobila. Tako da ovde dobrovoljaca za akciju i nije bilo, a ni ja baš nisam toliko lud! Teralo me je nešto da privirim bar malo, ali brzo su me moji saputnici odvratili od “suicidnih” ideja, ha!

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

 

Naravno, na red je došao nezaobilazni Nacionalni muzej i predivna crvena zgrada sagradjena u stilu neoklasicizma. Egipćani više vole da kažu egipatski muzej u Kairu. Sadrži najopsežniju kolekciju drevnih egipatskih antikviteta na svetu. Ima preko 136.000. eksponata, dok su desetine hiljada drugih relikvija u podzemnim skladištima. Spada medju pet najfrekventnijih muzeja na svetu. Kruna obilaska su grobni artefakti riznice faraona Tutankamona i čuvena odaja sa mumijama. Neverovatan doživljaj! Dodir nečeg tako sakralnog u meni budi nevericu. Balzamovana istorija ipak nikada ne laže! Nemoguće je zaista da samo jedno staklo deli moj prst od dodira sa Ramzesom drugim i to u izvrsnom stanju! Vrlo jake i čudne struje osećam u sebi! Da sve to uslikam “na kvarno”, pomislih?! Ipak mi se ne rizikuje momentalnih tri godine zatvora koliko se dobija ako se proba nešto slično. Pogledi do zuba naoružanih čuvara u sivomaslinastim uniformama latentno mi to i saopštavaju. Odustajem u sekundi, ali ceo taj doživljaj ću večno pamtiti i utisnuo se u mene dokle god sam živ. Ko zna, možda i posle!

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Nastavljamo dalje, a put me vodi na Halili bazar gde kao da je vreme stalo i pravim veliku pauzu za kafu i fildžan jer me šoping zaista ne interesuje jer sam suvenir majstor. Zaljubljujem se u jedan uzavreli stari deo Kaira i njegov umetnički dnk-a, gde su nekada sedeli razni svetski trgovci, boemi, špijuni, umetnici i prevaranti. Belosvetski gangsteri su egipćane učili kako se puši tompus, a ovi njih Nargilu. Samo su umesto voća isključivo konzumirali opijum i hašiš. Nema šta, u Kairo ili se odmah zaljubiš ili proklinješ dan kada si u njega kročio. Beskompromisan je! Spoj nespojivog. Sudar vekova, svetova, običaja, sklada i nesklada i sve tako lepo miriše i izgleda, baš kako treba! Bazari, začini, uske i krivudave ulice sukovi. Ukus orijenta opija sva moja čula, kao i miris nargile i preukusne šawarme koja mi odgadja glad bar na neko vreme i tera dalje! A gde dalje, nadzire li se kraj najvećem afričkom džinu? Možda je to Huseinova džamija koju obilazim, kao i Saladinova tvrdjava, ali ne, nije? Da li je to Ben Asra sinagoga ili možda feleke, mali brodići dole na Zamaleku kojima sam plovio Nilom? Ne nisu! Pa šta je onda i gde je više kraj ovog čuda!??

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Kada dodjete do kraja shvatite da ste u stvari stigli na sam početak. Da li je ovo samo još jedna u nizu pokeriških igara Kaira ili je sva njegova moć hipnoze konačno odradila svoje?!? Dok sedim ispod velikog kamenoloma, na zidinama čuvene Sulejmanove alabasterne džamije, baš nešto razmišljam. Gledam u grad veličine tri Srbije, dok kao ozeblo sunce čekam nadolazeći suton. Omadjijan posmatram Kairo kako nestaje u tmini gde ga nagriza još jedna preživela faraonska noć. One iste piramide u daljini ne stoje više tako nepomično. Svetlucavo igraju na horizontu prevelike daljine pojedene u fatamorgani noćne, crvene izmaglice! Sada su i one postale sveti stanari mojih očiju. Ima jedno nepisano pravilo svakoga grada, koje sam dobro naučio ovde u gradu drevnih faraona. Ne uspeš li da vidiš sve i ako ne pronikneš u male tajne velikih i drevnih civilizacija ne tuguj uzalud. Uvek ćeš naći neki dobar vidikovac sa koga se pruža odličan pogled za svoje iskupljenje. Uradi tako i sigurno nećeš pogrešiti. Samo zapamti, nemoj da ti to padne na pamet ako se kojim slučajem ikada nadješ u Kairu!

 

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

 

 

 

Podelite tekst sa prijateljima!
0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
error: Sadržaj je zaštićen !!
Proverite svoj Inbox ili Spam/Junk sanduče!
Uspešno ste se prijavili, hvala!