LISABON: KORAK PO KORAK LISABONOM

LISABON: KORAK PO KORAK LISABONOM

Odavno je već objavljeno da se pripremimo za sletanje. Kucnuo je čas za obavezno vezivanje pojaseva. Kao po nekoj ludoj navici uvek to radim poslednji. Nekada čak i uz opomenu lepih stjuardesa. Ne volim baš da se vezujem u avionu! Nešto mi nije dalo mira da se primirim na ovom letu, ali sigurno prvi u svakom avionu stavljam svoj fon na “flajt – mod“. Slušam muziku i ne ometam radar. Negde tripujem da sam tim gestom ujedno i ispoštovao vezivanje. Dosta dugo, ali i dovoljno nisko preletao sam taj mistični grad. Izdeljen na fragmente i brežuljke, krovove i kuće u bojama tek ubranih jagoda. U bojama Benfike. Nešto mi naviru misli: „O, da li mi to pada avion?” „Prvi i poslednji put u mom životu i to bez ikakve najave?“ „Samo zato što nisam vezan?“ Moralo je i to jednom da se desi, zar ne!? Da li moj latentni strah od letenja tiho progovara u meni? Neće biti da je strah. Ne bojim se letenja, a ni pada aviona. To je potpuno iracionalan strah, kojem ne podležem. Šta će mi bilo šta sada, a kamoli glupi “dodatni kaiš“, jer je Lisabon ispod mene. Onako još nenajavljen, a uveliko progovara iz mog stomaka prikucavajući me za svoje sedište nevidljivim pojasom za uživanje. Kako to da sam se zaljubio u trenutku, a da još nisam ni kročio u njega. Čudna neka, nepovezana pitanja sebi postavljam. To je samo još jedan novi grad za mene. Ništa više, rekao bih. Ee, al’ sam naivan! Posle “neuspešnog pada aviona“, omamljen utiskom nebeskog ushićenja, ne znam više da li slećem ili “padam”na neobični aerodrom Portela, koji se nalazi verovali ili ne u širem centru grada.

Penjući se kroz nepoznate, kaskadne ulice, levo pa desno, uzaludno tražim adresu gde ću biti smešten. Po paklenoj vrućini, moj večiti i nemi saputnik kofer dosta jako i dugo odzvanjamo po vrlo kvalitetnoj Lisabonskoj kaldrmi. Svi me već čuju da sam stigao i to me malo nervira. U stvari, ne volim da smetam nikome. Pogotovo ne novim gradovima svojim landaranjem od zvuka. U trenutku menjam težak, strojev letnji korak za pogled na gradjevine u kolonijalnom i mavarskom stilu, prekrivene azuležosima. Specifičnim i vrlo vidljivim keramičkim pločicama koje su uklesane na većini fasada portugalske prestonice. Hitam dalje, a konture kao i likovi poznatih ljudi iz života “ostarelog, večitog mladića“ zvanog Lisabon oslikavaju se kao na tekućoj traci. Jedna za drugom. Započinju svoju istinitu priču o dubokoj prošlosti ovog nezasluženo zaboravljenog grada. Posle izvesnog vremena fizički iscrpljen ipak nalazim svoj skromni smeštaj. Prvi jutarnji pogled iz spavaće sobe odaje da se nalazim na prelepom, malom trgu Largo Di Karmo, koji je preplavljen restoranima i tavernama, sa razrušenom gotskom katedralom u uglu. Kao da je srušena juče, jer kao da još uvek daje znake života. Sav taj prizor je zapravo deo dela grada koji se zove Kijado. Staro, trgovačko i zanatsko stecište nekadašnjeg, a i sadašnjeg Lisabona. Penjem se na trg i sa čuvenim Fernandom Pesoom izlivenim u bronzi pijem svoj prvi jutarnji espreso. “Putniče kuda?!?“ „Da li si uopšte i svestan gde si stigao?“ Tako me je stari lisabonski boem i pesnik dočekao i zapitao. Častivši me kafom u najpoznatijoj kafeteriji Brazelieri. Krećem put Alfame, najstarijeg dela grada. Ovde se borim i stojički nosim sa predugačkim, krivudavim ulicama, presvučenim keramikom istih azuležosa i saznajem da su Mavari nekada stolovali ovde. Kao da im se još duhovi osećaju. Dok uveliko pričam sa fasadama i igram sa senkama počinjem da upijam lisabonsku tugu, kao nenadani šok. Poklon ili teret zaboravljenih vremena. Verovatno jedno i drugo. Udišem čuveni lisabonski zadah, koji me vrlo nerado podseća i na sopstven. Da li je moguće da jedan grad može da liči na običnog, malog čoveka? Na najobičnijeg putnika kroz vreme koji nema ni svoje pravo ime? Eto, ipak saznajem da može. Alfama sva kao da uzdiše za svojim prethodnicima, i na još uvek nezavršene boje koje se osećaju jer i dalje tako lepo mirišu. Na prošlost očuvanih farbi, svetkovina, duboko skrivenih na pločnicima rustičnih zidova. Ogoljene terase od kovanog gvoždja i po koji lokalac koji nudi šit. Duhovi zgrada kao da se ne smiruju. Prepliću se i pokušavaju da mi naprave zamku. Klopka za izgubljenog i znatiželjnog stranca upravo je sagradjena! Kao da me sve više uvlače i zatvaraju u svoj šaroliki obruč, sastavljen od lavirinta boja. Nebo i sunce se gube u zgradama, a po koji mural neshvaćene i surove sudbine grada ubijaju mi slabost mojih koraka. Alfama, ili dnk-a Lisabona u prevodu. Koloritno srce koje i dalje tako jako lupa. Zapisuje i neprestano zapljuskuje i čuva preostalu živu, žilu kucavicu najzapadnijeg evropskog lepotana. Uz melanholiju i večitu nadu, peva da je jedina preživela katastrofalni zemljotres iz 1755. godine. Lisabonska tragedija ili “otvorena scenografija” sakralnih živih kulisa deli se na pre i posle zemljotresa. Polako počinjem da se delim i ja. Na pre i posle njega. Ovde, a i kasnije sa vidikovca kastela Sao Žorž, rastura me spoznaja kao grom iz vedra neba. Ispod zidina i nasmejanog lisabonskog sunca okupanim srećom šarenih zgrada i fasada krije se skrivena i velika tuga. Strogo čuvana tajna grada koja vrlo nežno vibrira u vazduhu. Jer je izgleda i deo mene ugraviran ovde od danas. Bićete istetovirani po celoj duši svi vi koji budete zašli u dubinu tužnog, kamenog, portugalskog pesnika jednog prohujalog vremena. Nećete se izvući! U Alfami, kao i celom Lisabonu neprestano odzvanja predivni zvuk Fada. Sudbine kao matrice istine, koje pevaju o toj tankoj liniji i nevidljivom mostu izmedju sreće i tuge protkane večitom nadom. To se kratko od sada zove seta! Danas je to i moj novi nadimak! Lisabon je toliko srećan i tužan grad u isto vreme, da je prosto neizdrživo! Ovu činjenicu mi potvrdjuje i silazak na reku Težo, koja se uliva u Atlanski okean. Dok tražim nevidljivu medju, liniju ulivanja sreće u tugu i obrnuto. Možda ta metafora ulivanja reke u okean predstavlja kraj slatkog i ulazak u slano. Zanima me kojeg li je ukusa ta pomešana voda u sredini? Popio bih je malo ako Lisabon, moj novi saplemenik nema ništa protiv? Kako prebroditi sve to u sebi? Znoj koji kaplje sa čela možda i najavljuje plač, koji se ipak nije desio. Gledam, da li mogu da dosegnem tu nevidljivu tačku? Uzaludno je tražim, a nalazim je ponovo u nama. Lisabon i ja smo se odavno već poistovetili. Dalje me put kao okean nosi kraj duboke vode. Centralno mesto čuvenih portugalskih moreplovaca. Sveto, malo ostrvo ili hodočašće i nas putopisaca, zapisničara propuštenih vremena. Večitih lovaca izgubljenog pa nadjenog. Šta li je tek ostalo od nekadašnjeg slavnog Portugala? Da li je on samo krunski svedok i živi dokaz još jednog mog već poznatog geografskog otkrića? Tvrdjava Tore Belem, ta bela istina zakopana na jednom tajnovitom lidu, koga su odavno počele da izjedaju mirišljave alge i morske trave?! Nekada su Vaško De Gama i Henrik moreplovac odavde odlazili u nepoznati svet. Kasnije u večnost. Dok im ja ponovo uzaludno mašem sa te iste tvrdjave i buljim u Portugalsku zastavu. Prizivam u njihovo ime sve zaštitnice grada da se što pre vrate. Pokušavam kao i oni da razototkrijem još po nešto. Vidim u izmaglici veliki most 25. april. Graditelji i inžinjeri su oni isti ljudi koji su stvorili čuvenog, crvenog, ležećeg diva na rasklapanje, koji nekada igra žmurke sam sa sobom pod oblacima Kalifornije. Golden Gejt u San Francisku je njegov stariji i poznatiji brat, a ovo je njegova živa kopija. Lisabon je isuviše ponosan da bi trpeo bilo kakvo poistovećivanje s njim. Ne prihvata činjenicu da ga je možda vreme pregazilo, i istorija, vekovi. Sada po njemu gazim i ja, ali dok hodam radim to vrlo polako. Veruje mi, kao da predoseća da ga neću povrediti. Obilazim velelepnu palatu Mosterio dos Jeronimos, kao i čuveni muzej kočija, koji se nalazi u staroj konjušarnici istog zdanja. Muzej me ostavlja bez daha. Sedam u stari crveni tramvaj sa razglednica, koji i dalje živi, a ne raspada se. Želim da me vodi još dublje u nepoznato. Da me razbija, bičuje i tuče svojim hrapavim zvukom dok škripi i baulja kao ranjenik vremenskih ratova. Polako i sigurno klizi kao slatko, portugalsko vino i pokazuje svoju za mene nepoznatu maršutu. Gluvonemi turistički vodič na šinama izgleda kao očuvani starac u kolicima. Obučeni crveni vitez obojen bojama Benfike. Svojom metalnom pantomimom stalno se naginje da bi mi pokazao koliko je nekada bio moćan. Čas na jednu, čas na drugu stranu. Preusmerava me da slučajno ne posumnjam u njegovu iznemoglu snagu. Potpuno se predajem Lisabonu i njegovom setnom zagrljaju. Silazim na jedino poznato mesto do tada, trg, Praca do Comercio. Koračam tiho po najlepšoj i najotmenijoj kaldrmi na svetu. Moj duhovni nemir tako uspešno narušava vrlo prijatan miris vanile i cimeta “umotan“ u isti ukus, iz obližnjeg lokala nalik patiseriji. Hrskava, preukusna Paštel de nata. Slatki poznati specijalitet Lisabona mi najavljuje užinu. Dok gledam veliku žutu, poluotvorenu atrijumsku kolonadu, divim se velikom spomeniku Žoau Prvom. Paštel de Nata mi se već istopila u ustima. Uveliko se osećam kao monah manastira Džeronimo, gde se i rodio ovaj specijalitet. Lično su ga receptuirale monahinje manastira u nedostatku materijlnih sredstava. Tako je ušao u legendu, a meni u još jedan od neodoljivih ukusa Lisabona. Vraćam se u već svoj kraj Kijado i penjem se na veliki poznati lift Baiša gde Lisabon i ja već iscrpljeni ulazimo u još jedan melanholični sanset.

Osvanuo je nov, još lepši, sunčan dan. Uz garant starog Lisabona i obećanje novog da ću obići možda najlepši moderni deo grada na svetu, koji se zove Park des Našoes. Godine 1998. u Lisabonu je održana Svetska izložba – Expo ’98. Tim povodom na severo-istočnom obodu grada izgrađen je čitav novi deo grada sa modernim višespratnicama za stanovanje, prostorima za dečja igrališta medj’ zgradama. Futurističkom, železničkom-metro stanicom Estasao de Oriente, preko puta ogromne zgrade Šoping centra Vaško da Gama odlazim da čujem šta ima da saopšti jedan novi Lisabon. Arhitektonsko rešenje stanice osmislio je jedan od najčuvenijih arhitekata dvadesetog veka, španac Santiago Kalatrava. Opet taj Kalatrava, koji me proganja još iz Malmea! Ceo ovaj kraj kao i moderne zgrade u arhitektonskoj igri zelenih stakala, betona i oniksa Imitiraju fosile okeanskih dubina. Delfine, ajkule i raže. Kao Krljušti, sivo-zelene boje modernih zgrada se presijavaju na plavoj boji neba bez trunke oblaka. Kao da su pretvorile nebesko plavetnilo u duboki okean. Ljudi moji, ovo izgleda neopisivo, zaista! Kako je ceo kraj duž obale obasut žičarama, tako ulazim u jednu od njih. Vozim se sa jednog kraja na početak i nazad. Ne postoje stanice, samo brisan prostor. Osećam se u vazduhu, kao napušteno štene u fontani punoj želja. Fleš usporenog ringišpila na nebu se ne može opisati rečima. Kakav osećaj! Uz nalet vetra zavrti se malo i u glavi. Novi Lisabon samo hoće da podseti da nije još izdahnuo onaj stari. Nisam ni sumnjao. Žičara koja je sva “ogrezla” u staklu. Potpuno providna, čista, dok puca pogled na Atlantik i na beskrajni ambis! Kao da hodate i stojite na nebu u isto vreme. Ne postoje zvuci. Ne postoji ništa. Čuje se samo tišina zatvorenog, toplog, lisabonskog vazduha. Neopisivo nešto! Filmovi života mi se premotavaju. Bivše ljubavi i ko zna još čega. Ničega stvarnog! Dok sebi plaćam ko zna koji po redu krug na otvorenom nebu, blagajnik u žutoj majci sa akreditacijom me zapanjeno gleda.

Poslednjeg dana boravka u Lisabonu posvetio sam miru i blagostanju svog “trenutnog kraja“ Kijada i obližnjim kaskadnim tavernama. Uz čuveno, dezertno Porto vino i najbolji bakalar na svetu slušao sam ulične svirače već mog Largo Di Karma kako mi polako najavljuju odlazak. Sublimiram utiske neponovljivog i jedinstvenog grada. Ostavlja me Lisabon u svom stilu. Kao da mi pravi ispraćaj. Podario mi je bendove koji su se smenjivali iz sata u sat i dok je vino sve više prodirao u moje vene. Već potpuno pijan i omamljen premotavam filmove u glavi grada na sedam brežuljaka. Samo da još jednom čujem tužan i predubok glas Amelie Rodrigez, koji kao da odzvanja iz Alfame i to pre okeana. Kao da se odbija od Tore Belem, a zvuk Fada mi upravo pada u nepopijenu vinsku čašu. Razara mi dušu! Napuštam jedini grad na svetu gde se uvek dva kontrasta ulivaju u nešto „neodoljivo treće“. Izjedao me je Lisabon svih osam dana i sedam noći, na svakom mom mogućem koraku! Odlazim iz jedne zaboravljene istorijske tužne bajke, koji su svi sebično želeli samo za sebe. Od starih Feničana, pa do čuvenog diktatora Salazara.

Dok sam uzletao, priznajem, jako sam se dobro vezao za svoje sedište. Prvi i poslednji put u svom životu verovatno. Kao nikada pre! Plašio sam se samo jedne stvari. Tužne i podmukle činjenice. Molio sam svoje bogove tih dvadesetak minuta da izdržim, bar dok se ne skrasim tamo gore na nebu. Tada ću biti već dovoljno daleko od njega. Za Lisabon i mene biće već isuviše kasno. Da se kojim slučajem ne odvežem, jer bih sigurno slomio prozor. Znam da bih ušao u iskušenje da skočim dole i da ga zagrlim još jednom. Da poletim, kao Ikar nekada. Sve dok u vazduhu ne sagorim poslednji gram i zadnju česticu, njegovog setnog i izgladnelog pepela, koji se zauvek urezao i usadio previše duboko u srce moje malanholije!

Podelite tekst sa prijateljima!
0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
error: Sadržaj je zaštićen !!
Proverite svoj Inbox ili Spam/Junk sanduče!
Uspešno ste se prijavili, hvala!