Most na reci Kvaj

Most na reci Kvaj

Most na reci Kvaj

Još uvek u glavi živim one stare slike. Kada zažmurim kao da i dalje čujem tapat teških koraka u stroju kako marširaju u svoj jutarnji nepovrat. Hiljadu uzavrelih nogu pričaju svoju istorijsku priču, dok im se prašina i dim uveliko puše iz vojničkih cokula. Gomila vojnika u belim i žutim majcama, sivomaslinastim pantalonama bez trunke života i osmeha u očima započinju još jedan svoj bezimeni dan. Nepomične grimase i pore na licima ljudi koji već odavno ne postoje. Ni strah više ne osećaju. Tutnje prašumom! Pribijeni jedan uz drugoga, ne ispuštajući ni glas! Samo jedan urlik biće dovoljan da im se ponovo smanji broj! Pocrneli od čađi i dima, kao i vreline skapavaju od znoja marširajući po džungli, silazeći na reku. Pakleno nebo, kao i crveno sunce japanskih vojnika na čelu ljutito posmatraju i odbrojavaju svaki njihov korak, koji ih još više lepi za vrelu tajlandsku zemlju. Krenuli su i jutros, kao i svakom novom zorom. Možda i zadnji put u životu, pošli su da sagrade taj pakleni most…

Suviše je rano, a danas je jedan vrlo ozbiljan dan. Ko sam ja u stvari i kome pripadam? Na čijoj li sam ja to strani? Spreman li sam za ovako nešto? Sve ove odgovore hoću da dobijem najkasnije do zalaska sunca! Oblačim svoju uniformu, pakujem se i krećem. Obučen kao ratnik, nosim svoj stari crni ranac, cigaret pantalone boje peska sa džepovima, sivu majcu, foto-aparat i malo vode tek toliko da preživim. To je sve! Ahhh, da i moj vijetnamski slamasti šešir, biće pakleno danas. Neophodan mi je! Ne idem sam, poveo sam je toliko daleko, a tako smo mu sada blizu. Nikada bliže! Želim da i ona vidi ovo istorijsko čudo iz moje mašte i jedno nezaboravno filmsko ostvarenje iz 1957. godine. Želim da oseti istoriju uživo! Doveo sam nas da zajedno osetimo svu moć Mosta na reci Kvaj!

Krenuli smo iz Bankoka i vozimo se džipom kroz prašumu koji juri kao lud. Pogled u retrovizor našeg šofera i te opake tajlandske kose oči koje stalno kao da opominju. Ne pomeraju se. Sve vreme čutimo. Nikakve komunikacije nema među nama, ali nema ni negativne energije. Mir, dostojanstvo, poštovanje i profesionalizam odlika je ljudi ovde, tako i ovog simpatičnog vozača, našeg današnjeg bezimenog vodiča.

Dok se vozimo kroz džunglu u meni kulja adrenalin, jer dok letimo dole pod dno mangrova oseća se miris reke Kvaj, koja se nadzire svaki čas pod krošnjama. Osećam da smo blizu i poslednje prepreke nesavladive prirode. Osvajamo i zadnju neutabanu stazu.

Posle nepunih dva sata vožnje, ipak, napokon stajemo. Izlazi prvo on, otvara nam vrata, kao da nam se pritom i klanja. Ja mu se prijatno smešim i zahvaljujem. Naš vozač stade pored kola i samo jedan pokret ruke na desno. Živa tabla bez reči i teksta. Kao pantomimičar pokazuje nam pravac kojim treba da se krećemo. Nemi film upravo počinje. Kao da se diže nevidljiva zavesa. Okrećem se, a ispred mene u daljini, zarobljen još uvek u kandžama prašume u mom vidokrugu stoji on. Moćno čudovište od crnog gvožđa i belih stubova, isprskano mazutom. Presijava se na vrelom suncu!

Znoj mi curi sa čela! Uzdišem, stojim nepomično i doživljavam svoj novi avanturistički orgazam. Uvek je isto, a kao da je prvi put! Ne progovaram, samo hodam i rukama kao mačetom razgrćem živi svet oko sebe. Spuštam se niz malu provaliju. Gotovo da padam. Ne tako lagano silazim na reku, dok lišće prašume šušti. Pod mojim koracima lomi se sve pred sobom. Osećam kao da ću da se stropoštam nizbrdo. Ambijent dole vrlo specifičan. Ne čuje se ništa, ni žubor vode, a ni uzdah vetra. Ne postoje zvuci, samo glasovi po kojih turista koji prelaze s jedne na drugu stranu mosta.

Okrećem se, a moj vozač je već preparkirao auto i nepomično stoji pored kola i posmatra nas u daljini. Skamenjen je. Kako li mu nije vruće? Zar nije već ušao u svoj auto, pustio klimu, neku dobru muziku i odlutao u svoj neki svet!

Reka je nepomična, kao da je suva. Tolika je vrućina da sve stoji i ne pomera se. Kao da je smrznuto, a vrelo je. Pakleno vrelo! Ali pritom toliko je sve pitomo unaokolo, kao da ceo ambijent ne ukazuje na strašne događaje iz prošlosti. U mirnoj provinciji Kančanaburi na oko 130 km od Bankoka, ka granici sa Burmom danas sve je stalo. Samo se mi krećemo.

Pri dnu mosta i na početku velike železničke konstrukcije nalazi se pećina Kra Sae sa kipom malog Bude na vrhu. Pored se nalazi i autohtoni restoran u Thai stilu, potpuno prazan. Most izgleda fascinantno i energija koja se oseća ovde je vrlo specifična. Stajem nogom i stupam na most. Treba da znate da ima neku hipnotičku moć i da ćete dok koračate njim tek negde na pola reke shvatiti da hodate po uzanom koloseku pored koga su ogromne rupe kroz koje se može čak i propasti u ambis. Ako niste pažljivi siva i tiha reka postaće vaš večni dom. Možda će na sredini mosta nastati i panika jer niko neće imati hrabrosti da se pomeri u stranu kako biste prošli. Sa nekim ćete se sudariti, sa nekim zagrliti, kako biste se mimoišli. Ukoliko patite od straha od visine možda će vas taj isti strah paralisati, pa ćete ostati “večno” na tom mestu. A nije loše ni znati da je pruga u redovnoj upotrebi!

Sve to ja nisam znao, sem da je most još uvek živ i da vibrira kao nekada. Možda je bolje reći, kao nikada! Na sredini mosta srećem tajlandskog dečaka, koji sedi nepomično i lagano gricka trsku. U očima mu vidim zrnevlje tuge, dok mu na majci jasno piše ”Fuck off walker”.

Posmatram ga, gleda i on mene, pa u čeličnu konstrukciju na dole. Pogled ponovo šalje ka meni, zadržava ga i sve to traje kao večnost. U njegovim nevinom i tužnom pogledu kao fleš struje kroz moju dušu sve strahote ludih ratova i patnji! Dok ga gledam, svojom rukom stružem čađ sa čelične konstrukcije užarenog mosta. Mirišem je i sedam pored njega. Dajem mu svoj prst, pa celu šaku, on prislanja svoj i pruža mi ruku. Čvrsto me steže. Gledamo se i ne progovaramo. Čujem u dajini samo otkucaje srca. Pojačavaju se. Kao da tutnje dolinom prohujale reke. Sve je kao i u filmu. Samo je drugi žanr u pitanju! Sjedinjeni smo. Kao da ga usvajam u trenutku i predaje mi se u potpunosti! Da li je ovo samo još jedan besani pomen žrtvama ili težak, lični i intimni emotivni trenutak?! Ne znam ni sam više, sve je u meni. Gorim u sebi i ne ispuštam suzu.

Nastavljam dalje, prelazim most i odlazim na drugu stranu. Obilazim stare japanske karaule i osmatračnice, potpuno autentične. Kao kulise izpale iz filma. Nalazim veliku japansku zastavu u blizini iz drugog svetskog rata. Iskrzana na krajevima od zuba vremena, silnih vrućina, monsunskih kiša i same istorije. Uzimam je pod ruku, još uvek natopljenu od krvi. Mirišem je! Držim je dugo i odajem joj počast. Ljubim je, čak i moje kose oči tako lepo stoje nad njom, pod paklenim tajlandskim nebom, bez daška vetra. Crveno sunce u sredini sa zracima još uvek miriše na svežu farbu. Ni ona se ne pomera, dok stoji nepomično, skoro sedamdeset godina.

Dotakao sam dno istorije. Doživljavam sjedinjenje sa iščezlim vremenom. Obožavam Japan i uvek sam se divio ovom narodu! Vrteo sam se mostom levo-desno, napred-nazad. Tako u krug, dokle sam mogao i imao snage! Pio sam tri gutljaja vode na sat. Kao oni nekada. Sve sam nemo posmatrao, nisam progovarao i samo sam ćutao dugo. Napuštam ga ipak nešto pre sutona i saznejem da Most na reci Kvaj zapravo ne prelazi preko reke Kvaj, već preko reke Mae Klong. Režiser filma “Most na reci Kvaj”, zbog kojeg je ovaj most i postao poznat širom sveta sada je velika turistička atrakcija. Možda nije znao da pruga ne ide preko reke Kvaj, te je nastala velika zbrka. Kada su turisti počeli da dolaze na Tajland u želji da vide most, Tajlanđani su se dosetili, pa su deo reke Mae Klong jednostavno prekrstili u reku Kvaj (Kwae Yai).

Pa zar je to uopšte i važno? Naravno da nije. Dok odlazim i kako ga ostavljam iza sebe pod krošnjama prašume pitam se nešto sasvim treće! U sebi duboko razmišljam kome danas treba da darujem taj svoj strojev i težak korak, večno natopljen snovima jednog lutalice i pustolova. Teži li je on za još jednu veliku emociju?! Za jednu prazninu ili veliku punoću?! Da li je moja misija večeras u sutonu dobila svoj potpuni smisao?! Jesam li uspeo da ostvarim i da odživim taj svoj dečački san na javi iz mojih ranih filmskih dana?! Dugo sam se pitao posle kome pripadam i koja je moja zaista strana! Kojoj to istorijskoj pravdi ili istini jednog prohujalog vremena treba da se i ja poklonim? Samo znam da je u meni ostavio neizbrisiv trag i svaki pređeni metar sopstvene vode i soli ostaće uklesan večno u njemu!

Svoj poslednji korak poklanjam tišini koju sam zatekao ovde između dva sveta i vremena. Svoj jedini i preživeli uzdah ostavljam živom i plutajućem spomeniku od gvožđa i betona koji je još uvek živ, mostu na reci Kvaj!

Podelite tekst sa prijateljima!
0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
error: Sadržaj je zaštićen !!
Proverite svoj Inbox ili Spam/Junk sanduče!
Uspešno ste se prijavili, hvala!