O meni

Zovem se Branislav Joković. Sledeće godine ulazim u petu deceniju svog života. Završio sam i nosim zvanje strukovnog ekonomiste za turizam. Imam završen kurs za digitalni marketing, kao i još neke kurseve. Pišem putopise, eseje i životne priče. Bavim se sobom. Puno maštam i dosta čitam. Vrlo sam znatiželjan! Živim u Beogradu, u zemlji Srbiji. Nemam stalan posao. Nekada se osećam kao Branislav, fin, ugladjen, nečujan i tih. Pomalo izgledam nespretno, nekada filozofiram i zvučim kao da sam dosadan. Nikada ne izmišljam i vrlo sam pravedan. Ne nosim naočare kao Klark Kent jer još uvek dobro vidim i nemam lažnu sliku o stvarnosti. Nisam pretenciozan, ali verujem u sebe. Čovek sam sa jednim licem, ali sa dva imena. Prvim navedenim, urodjenim, a drugim stečenim. Simul Viator, ili moje drugo ja. Verovatno moj alter-ego. Kada se vinem u nebesa i otputujem daleko odavde navlačim na sebe kostim koji je sam pronašao sebe i svoj put. Nazvao sam ga SIMUL VIATOR ili što u prevodu sa latinskog znači – Putnik kroz vreme.

Ko sam ja u stvari? Teško je odgovoriti na ovo kompleksno pitanje.  Verovatno je najteže otvoriti se pred samim sobom. Probaću! Mislim da ljudi generalno sebe malo poznaju, iako su često ubedjeni u suprotno. Katkada i ceo svoj život. Zašto bih ja bio izuzetak?! Posebni ljudi verovatno mogu biti samo oni koji barem pokušaju da osveste dobar deo sebe. Kako je to izvodljivo, ako li je uopšte? Život je isuviše kratak, a prebrz. Nekada prosto nemamo dovoljno vremena nizašta jer smo preokupirani glupim, efemernim stvarima. Barem tako mislimo dok sebe zavaravamo. Uzaludno nam gluposti i loše energije troše snagu. Često ih i sami proizvodimo raznim tabuima. To shvatamo uglavnom kasno. Nekada nas naša pogrešna predubedjenja kao slepca vode i pre vremena nas sahranjuju. Postoje trenutci kada uspevamo otvaranjem drugih svetova i dimenzija barem malo da usporimo i amortizujemo taj nečujni huk vremena.

Svi težimo da za života pronadjemo svoj put i vid oslobadjanja. Postoji milion načina sa kojima možemo da raspolažemo rešavajući dugotrajnu dilemu u pravcu sopstvenih spoznaja. Da raširimo svest i ublažimo stvarnost, a rasteramo predrasude. Barem malo. Jedna od njih su svakako joga i meditacija, a druga su verovatno sve što sam osmislio kao svrhu svog postojanja-PUTOVANJA. Ne verovatno, nego sigurno! Nisam bаš vičan u ovoj prvoj opciji. Ne poznajem dovoljno materiju, iako vrlo cenim i poštujem sve metodologije koje ljudi upražnjavaju kako bi unapredili i došli do sopstvene suštine. Vera, kao osnovna tečnost i benzin svake ljudske motorike i akcije svakako je u meni odradila svoje. Jedini unutrašnji svetionik koji uvek svetli i leži u kolektivno nesvesnom od kada sam rodjen.

Putovanjima sam napokon dodelio unikatno ime i napokon uplovio u svoj raj, u bukvalnom smislu te reči. Potpuno sam im se predao maštajući o njima još kao dete, dozvolivši im čak da oni vode mene, a ne ja njih. Po cenu svega. Apsolutno sam im se pokorio. Višestruko su mi uzvratili jer su mi podarili najlepši osećaj na svetu koji nema cenu. To su sećanja. BOGATSTVO SEĆANJA su jedina i neprocenjiva vrsta mojih zadovoljstava! Obeležila su moj život. Na ovom mom blogu imaćete prilike da se i sami uverite u to. Koliko ih volim i kako živim za njih. Želeo bih da podelim sa vama, diskutujem i prepričavam sva moja iskustva sa prelepih destinacija. Da čujem vaše mišljenje i doživljaje?! Da nešto novo naučim kako bih još više proširio sopstvena znanja. Produžio svoju misiju. Da podelimo sve šta vas je učinilo srećnim i gde vam se možda promenio život?! Šta vas je to razočaralo ili oduševilo na njima? Zbog čega ste ikada zaplakali? Podelite sa mnom emocije svih mogućih meridijana sveta.

Ali, kako sam stvarno počeo da pišem? Kada je to proradilo u meni? Još kao dete bežao bih u biblioteku svoje osnovne škole „Drinka Pavlović“ gde sam sa mojim drugom iz klupe počeo da pišem svoje zapise iz školskih udžbenika u jednu veliku, zelenu svesku. Nazvao sam ih „Živa bića“. Nikada ih nisam završio! Kasnije, kada sam odrastao, to se negde zakopalo duboko u meni, jer su pubertet i rana mladost vratili “kockarski dug“ životu, sateravši me na sasvim neku drugu stranu. Do pre samo nekoliko godina, dok se nešto nije ponovo otvorilo u meni, kao vulkan. Jači nego ikada pre! Na predlog drage moje drugarice počeo sam da pišem zapise sa putovanja po Južnoj Americi. Sve te doživljaje sam pretvorio u reči i spakovao u tekst. Tako se spontano rodio moj prvi putopis. U šali volim da kažem da je sudbina podbacila i prevremeno rodila moje prvo štivo. Objavili su ga u Ilustrovanoj Politici, za koju sam pisao pune dve, naredne godine, imajući svoju redovnu kolumnu. Moji rani radovi i sećanja na neke nove početke. Kao u filmu Apokalipto. Nikada nije kasno. To je i poenta ove moje cele priče. Iskreno, preporodio sam se. Kasnije, sve je već postajala istorija. To je verovatno odradio i sam kosmos kao ovozemaljsku nagradu jer sam dugo tražio sebe. Dodelivši mi jedan vrlo važan zadatak, privilegiju, ali i veliku odgovornost, koju nikada neću da zanemarim. Vremenom, naučio sam jednu stvar. Sreća treba uvek da bude poslednja etapa ka našem uspehu. Nikada prva! Onako nestabilna i prevrtljiva može samo da zavara, amortizuje, vodi li nas jedina kroz život. Sreća je uvek slepa jer ima svoja dva lica i kao poslednja kapija uspeha uvek je najdelotvornija. Tada je prejaka i uvek se vraća kao bumerang u obliku nagrade. Kada ovo kažem, ubedjen sam da smo svi predodredjeni za nešto u životu i da smo na planeti Zemlji sa jednim posebnim tajnim zadatkom. Samo treba da ga prepoznamo i oživimo. Ništa se ne dešava slučajno! Svi smo povezani u svemiru, već unapred konektovani. Nasetovani. Samo to još možda i ne znamo. Tako sam i ja dobio svoj, čekajući dugo neku uzaludnu sreću, kapiju vremena da mi je sudbina sama nesebično otvori. Sudbina, k’o sudbina, nepredvidljiva kao i uvek. Korača sa nama tiho i nečujno. Kao jedna dosadna i nepremostiva crna senka našeg  jedinstvenog koda koji nosimo dok zajedno sa njom trajno putujemo kroz vreme.

error: Sadržaj je zaštićen !!
Proverite svoj Inbox ili Spam/Junk sanduče!
Uspešno ste se prijavili, hvala!