PASPARTU TITIKAKE U OGLEDALU

Putnik kroz vreme

PASPARTU TITIKAKE U OGLEDALU

“Ispod moga pramca
jutro zapleteno u dubinama
sad je lice stranca koji besomučno plovi
tvojim daljinama…”

 

“Kao tempera nebo vodu oboji
takve je boje srce moje otkad me ne voliš
kao tempera nebo vodu odvoji
takve je boje srce moje otkad me ne voliš”

DŽIBONI U MENI

Napuštajući vibrantnu Kopakabanu u Boliviji mirno plovim jezerom Titikakom i puštam misli da same teku i pišu nevidljivim notama. Mora da su bogovi umešali svoje prste iskusno mi “podmetnuvši” Džibonija i ovu pesmu kao sudbonosne tragove bele smrti propale ljubavi i preduboke vode što ostadoše iza mene. Znam, još jutros su je servirali i postavili na repertoar mojih sećanja umesto ručka na ovom brodiću. Prokleto sam dosledan samom sebi. Kao otrovna alga sručila se u moje vensko korito brzinom svetlosnih talasa koji su se prelamali na užarenom bolivijskom suncu. Zapljuskivali su moju dušu jednom te istom pesmom stalno je vraćajući na početak sve do kraja plovidbe. Koliko li je samo dugo trajala uopšte? Pojma nemam, nešto više od sat vremena. Koliko i sam Džiboni u meni. Jedino je to sigurno! U duetu, on i jezero Titikaka me danas urnisaše! Ništa drugo više nisam čuo, niti video, a ni tražio po pukotinama sopstvenih misli.

Osim što sam maštao,

svodio račune i pomalo praštao.

Podvlačio crtu svog novog početka.

Dali su mi snagu da pobedim visinsku bolest.

Poništili sve u meni zbacivši okove sećanja da se i dalje nadam.

Pružili mi ruku da nastavim da tragam.

Tako sam daleko i njen miris je tu pored mene!?

Stalno se tempera do druge obale vidi i čuje.

Sve do ostrva Isla Del Sol samo ona peva i odjekuje

Putnik kroz vreme

ISLA DEL SOL I MOJA SPOZNAJA

Budim se iz sopstvene tečne fatamorgane i sudaram se sa novom obalom kao sa svojom stvarnošću. Silazim sa brodića koji me istovaruje na jednu plažu usred letnje šume. Stari indijanski kip, tačnije Inka totem uveliko već širi svoje ruke dobrodošlice i kao da pogledom pokazuje na levo, a na moje desno. Okrenuh se i spazih stotine krivudavih stepenica u sve gušćoj šumi gore u brdima kojima se ne nadzire kraj. Da li se to nakon svega i moćne Inke sada šale sa mnom? Pa neću valjda…? Da, da, ipak ću morati! Jedini put ka mom smeštaju vodi upravo preko njih i to na gore. Uspinjanje je neizbežno. Ma nije nikakav problem osim što sam trenutno na 3.800 metara nadmorske visine. Ako mi je za utehu sigurno ću preći tih jubilarnih 4000. Kako uopšte izdržavam ove visine sve ove dane s obzirom da živim noću, strastveni sam pušač, a i pomalo sam gojazan? Dobitna kombinacija za tri u jedan. Zaista se samom sebi divim ponekada. Organizam je stvarno čudo, šta sve može da podnese. Krećem se vrlo polako ne iscrpljujući se jer sam ovde bar naučio da čuvam fizičku snagu. Samo šta ću za mentalnu?! Tako su me savetovali još u Kusku iskusni planinari iz moje grupe. Vrlo važno je da se pri ovakvim visinama krećete pažljivo bez naprezanja uvek istim tempom bez naglih promena u brzini i ritmu hodanja. Svako to radi individualno u skladu sa svojim fizičkim mogućnostima i predispozicijama i u svom opsegu disanja. Pritom, treba odraditi tehnike disanja ili ako ne prosto se snabdeti malim bocama kiseonika nalik sprejevima za kosu po obližnjim apotekama. Nažalost, toga ovde na ostrvu nema. Ja sam samo jedan avanturista i putnik kroz vreme, a ne jebeni planinar! Do tog časa nisam još ni stigao jer objektivno nije bilo vremena za moju obuku na ovom divnom putovanju. Penjući se nadjoh se negde na pola puta. Okrenuvši se više od napora i ne razaznajem dvomedju Bolivije i Perua. Brodić koji me je dovezao već se odavno pretvorio u tačku kao i još mnogi koji su se ukotvili u medjuvremenu. Napred više kao da ne mogu, a nazad? Naravno, o tome ni ne razmišljam! Mali test života u još jednom svom eklatantnom času izdržljivosti! Šta ćemo sad’?! Dva, tri koraka, tri, četiri stepenika pa ozbiljan predah. Kao da imam temperaturu 39 sa nešto. Takav je objektivni osećaj. Kakav li je tek subjektivni?! Gledam na gore, kraj stepeništa se ne vidi ni u Oliverovom beskraju. Al’ me proganjju ova dvojca! Napokon smo sami kao na širokom kamenom trapezu. U otvorenom cirkusu od same prirode cela Bolivija, deo Perua i ja. Opet tri u jedan i sva “all inclusive” lepota ovog dela Južne Amerike sada je u vlasništvu moga oka. A šta je u vlasništvu mog uma i tek tela? Šta to sve vredi kada sada nemam snage da je u potpunosti čulno procesuiram. Ovi moji iz grupe uveliko su ispred i već više od dvadeset minuta ih ne vidim. Odavno su me već svi pretekli. Odjednom, niotkuda silazi Bolivijanka, karakteristično obučena (zlatnih zuba, ištrikanog tankog ponča, široke cvetne suknje sa karnerima i crnog išaranog cilindra na glavi) u pratnji dve poveće alpake. Gotovo sve Bolivijanke vrlo liče jedna na drugu bez obzira na razliku u godinama. Izuzetno su simpatične i nasmejane ali sve kao da izgledaju starije nego što objektivno jesu. Vrlo moguće da je to zbog nošnje koju nose i načina života koji vode pogotovo ovde u ruralnim krajevima. Videvši kako se mučim, zastade i prozbori nešto nalik španskom i verovatno lokalnog kečua jezika. Kako da ti odgovorim ženo draga kada ni svoj jezik više ne raspoznajem! Sagla se koji stepenik niže u stranu ubravši busen zelenih travki sa samih ivica krivudavog puta. Verovatno promenivši jezik na lokalni ajmara pokazuje da sve to stavim pod nos kako mi desnom rukom gura zelenu biljku u šaku. Slušam i ništa je ne razumem. Udišem travu i lagano se inhaliram. Žena naprasno odlazi mašući, dok je ja zbunjeno otpozdravljam. Bukvalno nije prošlo ni minut, a ja sam se preporodio! Šta je ovo pobogu!? Potpuno mi se vratila snaga odjednom! Krećem normalno da hodam kao da mi je neko ugradio propeler u kičmu. Penjem se brže od vihora osećajući neverovatnu lakoću pokreta. Ozdravih u sekundi! Auuu! Šta mi dade ova žena, a znam da nije koka biljka jer je već prepoznajem! Kupujem vreme i ubrzavam korak ne bi li slučajno isteklo dejstvo moćnih travki. Ubrzo stižem grupu i zajedno sa već poznatim ljudima penjem se na sam vrh ostrva. Kasnije, kako sam saznao od svog spontanog spasitelja dobih biljku po imenu muna koja zri svuda unaokolo ostrva i odlična je protiv visinskih bolesti. Delotvornija je čak i od same biljke koke.

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

PREOBRAŽAJ

Isla del Sol, to tajno i skriveno mesto netaknute prirode. Kako samo moćno izgleda odozgo? Sveti tron tišine, mira i spokoja. Tajno oružje za svoje konačno uništenje ili prećutni dogovor sa sobom za ponovno ujedinjenje. Na vama je samo da izaberete, a sve ostalo slobodno prepustite sunčanoj kući Inka, ostrvu Isla del Sol. Verovatno najćutljivije parče zemlje u slatkoj vodi na trećem kamenu od sunca. Jezero Titikaka iz daljine izgleda kao da je smrznuto. Bez talasa i daška vetra sa visine na horizontu deluje kao najlepše plavetnilo spojeno sa samim nebom. Voda se uopšte ne pomera i stoji kao ležeći, grandiozni modri bazen koji večno salutira prirodi. Liči na dugo čekano zaledjeno more u kojem nikada neće doći leto. Iskreno, i ne treba mu! Mesto gde vam ama baš ništa nije potrebno osim tišine, mira, listova koke, avokada, manga i ostalog tropskog voća. Raj za vodjenje ljubavi. Tajanstveno brdo sveta za razmišljanje i premotavanje prošlih filmova u buduće bez sadašnjih. Sveta voda za prikupljanje nove energije. Idealno mesto za pisanje i čitanje najomiljenijih knjiga. Rodjeno mesto za levitaciju i još savršenije za jogu! Vakum u vremenu za mistične zvukove i mirno podešavanje kosmosa kroz prizvuk svih mogućih Budha barova i Hotel Costes-a. Verovatno zbog takve visine na ostrvu Isla del Sol ne postoje zvukovi osim glasova u sopstvenoj produkciji.

 

TIŠINA RAJA

Kako opisati ostrvo i jezero Titikaku pred zalazak sunca. Da li je to uopšte rečima dokazivo?! Ipak ću probati slikama! Nedaleko od mog smeštaja pri samom vrhu nalazio se jedini kafe-restoran na ostrvu po imenu Pachamama. Tu bi uvek počinjao svoj novi dan i sve bi se završavalo ovde. Kako Isla del Sol opisati noću? E, to već moram rečima! Postoji samo jedan način jer ima samo jedan put, a on se prosto zove na naškom kozja staza. U ovom slučaju ista staza kojom se kreću alpake i seljani u noći i po koji trenutni zalutali stranac. Fantastičan je prizor popeti se na sam vrh ostrva kada ceo krajolik obasja mesečina. Tolika je vidljivost da pomislite da je dan, samo sasvim drugih prigušenih boja iz kojih se više ne emituje toplota. Nigde ne blješte upaljena svetla iz obližnjih kuća od trske i malo kvalitetnije opeke. Samo bi poremetile prirodnu svetlost i ugasile film prejasno vidljivih noćnih senki. Mir i tišina vlasnici su svakog noćnog dana na ostrvu Isla del Sol. Uglavnom seljani i po koji zaostali turista kao ja prolaze tim krivudavim stazama unaokolo. Svako od svog smeštaja do restorana. Nebo je purpurno-sive boje, a pun mesec izgleda kao niska i velika plafonjerka koju u svakom trenutku možete ugasiti. Sve se vrlo jasno vidi dok se hoda, a lunarna iluminacija prosto vapi i čezne da se odbija o svetlo-sivu stazu nalik kozjoj istovremeno pretvarajući je u purpurno-belu. Kratko i jasno celo prirodno okruženje noću izgleda kao da je večno pomračenje sunca.

SVA MOĆ JEZERA TITIKAKE

Definitivno postoje dva ostrva Isla del Sol?! Ovo prvo guglovsko i na vikipediji svima nama dostupno. Realno prelepo je, vidljivo, opipljivo samo teže dobacivo za pentranje ako još nismo dovoljno adaptirani. Drugo je izuzetno iracionalno, nedokučivo i vrlo tajanstveno. Definitivno oba ih uzimam bez ikakvog cenkanja! Treba li još nešto da doplatim? Neka to samo bude u Beogradu jednog letnjeg dana. Koje je bolje? Koji je Isla del sol zaista stvaran? To je već teže pitanje jer sam siguran da svako ko kroči nogom ovde neminovno prelazi iz jednog oblika u drugi na samo sebi svojstven način. Svaki čovek na ovom ostrvu doživljava neku svoju katarzu! Svako ama baš svako se pretvara u sopstveno ogledalo! Ubedjen sam i neka to ostane najači njegov hajlajt. Verovatno postoji mnogo više ostrva Isla del Sol koje ne možemo ni da zamislimo ali verujte svako od njih je za poneti!

Putnik kroz vreme

EPILOG PRIRODNIH ČUDA

Posle nekoliko provedenih dana na njemu ponovo sam se spuštao istim onim stepenicama koje su postale neobjašnjivo lake kao indijansko pero. Vraćajući se na brodić koji će me bez ikakve sumnje bezbedno vratiti u Kopakabanu baš nešto razmišljam?! Ništa više nije isto kao pre. Nešto kao da se prelomilo u meni. Gde li je samo nestao Džiboni? Ne vidim ga na obali. Kao da je ispario?! Nema ga ni na brodu!? Šta se desilo s njim? Izgleda da sam se predozirao od silnih travki pa ga ne prepoznajem? Da li sam se ja to resetovao ili me je moj večiti splitski saputnik zaista napustio i to u nedodjiji Bolivije? Slušajući sasvim nešto treće otisnuo sam se još jednom svom povratku. Titikaka je odradila randomizaciju umesto mene. Pustio sam je da me vozi sama pa šta me zakači. Plovim i gledam dok držim ruku u njenoj hladnoj vodi i imitiram kontra veslo koje samo još više usporava brod. Sve je ponovo modro oko mene gde se presijava ničija zemlja zajedničkih voda koju deli samo veliki lido. Buljim u nju i ćutim dok premotavam sećanja, kao pesme na telefonu. Koliko li onda tek ima Titikaka??? Bezbroj!? Da li je moguće da sve liče jedna na drugu. Koliko god ih bilo moje je da sakupljam njihovu mokru memoriju. Koliko god da ih je jedno je sigurno. Sve su neodoljive, tako smirujuće i čulno ubitačne. Što je najvažnije sve tako spojene u paketu neodoljivo liče i mirišu na samo jednu temperu.

Putnik kroz vreme

Podelite tekst sa prijateljima!
0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
error: Sadržaj je zaštićen !!
Proverite svoj Inbox ili Spam/Junk sanduče!
Uspešno ste se prijavili, hvala!