Peking i njegov noćni ringišpil

Putnik kroz vreme

Peking i njegov noćni ringišpil

Peking je treći najmnogoljudniji grad na svetu. Posmatrano kroz istoriju dva puta je bio najveći grad u istoriji – od 1425. do 1650. godine i od 1710. do 1825. Skoro 96% stanovnika Pekinga čine Han Kinezi. Peking, odnosno Beijing nije prva tabla grada promenivši kroz vreme nekoliko imena. Ime Beijing sastoji se iz dva kineska karaktera, jedan (bei) što znači sever, drugi (jing) u prevodu prestonica. Peking je već 800 godina glavni grad države Kine. U njemu se nalaze prelepe i po malo bizarne zgrade. Sigurno će vas ostaviti bez daha Galahy Soho, zgrada Kineske nacionalne televizije, kao i neboder nacionalnog centra za izvođačke umetnosti. Za potrebe Olimpijskih igara 2008 godine izgrađen je velelepni Nacionalni stadion poznat po imenu Bird’s nest, najveća i najkompleksnija čelična konstrukcija na svetu. Izgradnja je koštala čitavih 423 miliona dolara. Pored stadiona nalazi se Centar za vodene sportove koji zbog specifičnog izgleda nosi ime Vodena kocka (Water Cube).

Putnik kroz vreme

 

Skamenjeni div

Posle hibridnog i napucanog arhitektonskog gmo čuda zvanog Wuhan, preurbanog i po meri blještavog kosmopolita Šangaja dolazim u sasvim neku treću Kinu. Meni sasvim novu, širu, grandiozniju i previše zatvorenu na prvi pogled. Potpuno dualističku i tajanstvenu jer još nisam upio kako treba ni ove dve prethodne. Napokon stižem kod neprikosnovenog zaštitnika velikog drevnog carstva koji vekovima vrlo teritorijalno i ljubomorno štiti svoju milenijumsku svetkovinu. Konačno sam se obreo kod poslednjeg kineskog cara! Kako sam se već pomalo i sam zahuktao postajem brži od same Kine i njenih vozova. Navikao sam se na prostranstva, pa Peking kao da je spontano ostavljen za sam kraj. Ništa se ne dešava slučajno…

Putnik kroz vreme

 

 

Izgubljen u vremenu

U prvom gradu na svetu koji je nekada davno prebacio milion kompas uveliko ne postoji. Kao balon nošen helijumom odleteo je u nebo. Ogromni gradovi uvek su mi najidealniji za snalaženje. Generalno vrlo lako se orijentišem u njima. Obično izaberem najviši, specifičan neboder koji odskače po svom izgledu kao zvezdu vodilju i prosto pratim svoje kretanje u odnosu na njega. Nema velike teorije, ali ovde je to potpuno nemoguće. Peking me je već odavno zbacio i izopštio sa svog konkursa za geometra godine. Svi neboderi su isti, dosadni, grandiozno liče jedan na drugog. Soc-realizam stvarnosti večno zarobljen u magli neopisivog smoga preširokih bulevara. Mene od Pekinga kao da deli nedostižna dimna zavesa odbeglih nadvožnjaka, petlji i nepregledne daljine kojoj nema kraja. Ovaj skamenjeni, naizgled zaostali kosmopolit nesudjenih razmera deluje potpuno autistično i flegmatično. Peking se predstavio jako monolitno i kao da se sam već pomirio sa tim. Mravinjak automobila, beskonačne kolone krase prvu moju sliku pred sumrak poslednjeg kineskog cara. Još ako uzmemo u obzir da je sav u prstenovima, ringovima, nikako vam ne preporučujem da ga obilazite taksijem. Isključivo metrom pa se komotno gubite po platformama istok-zapad, sever-jug po sto puta ako treba. On je uvek najpouzdaniji i najbrži prevoz u ovakvom specifičnom i jednoličnom megalopolisu u kome još niko ne govori engleski. Verujte mi na reč, da ćete se pre sporazumeti na Srpskom. Mi smo bili smešteni u trećem prstenu, što bi vazdušnom linijom bilo 6-8 km do samog centra. Nemojte da vas zavara to od 6 do 8. Minimum je to 15-20 km iscrpljujuće vožnje kreni-stani ako uzmemo u obzir prostranstvo, ringove i kruženja oko njih. Zvuči možda paradoksalno ako kažem da se lakše upada u rush-hour za razliku od sredjenijeg, urbanijeg i za dlaku mnogoljudnijeg Šangaja. Drumski čep zapravo ovde nikada i ne prestaje! Ako mislite da stižete na vreme na voljeno odredište, ne brinite sigurno ste već zakasnili. Za sve što ste planirali dodajte minimum sat vremena više u jednom pravcu.

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

PEKINGOV PREŽIVELI SLET

Na samom izlasku iz voza prva slika zvuči kao rendgenski snimak zatvorene i duboke države. Uniformisan čovek sa crvenom trakom oko ruke vrlo ljutito i ceremonijalno sprovodi kolone poslušnika do samog izlaza iz nepregledne železničke stanice. Povorci ljudi se ne nadzire kraj i kao na nevidljivoj tekućoj traci translatorno se pomeraju. Svi kao jedan nemo slušaju niskog, uniformisanog čoveka koji vrišti na presmešnom i raspalom plastičnom megafonu boje neba. Svuda unaokolo možete videti po jednog policajca ili vojnika koji sa rukama iza ledja ponosno šetka nadgledajući masu šapućući kolegi do nešto. Razne i mnogobrojne boje uniforma se presijavaju pod neonskim svetlom zatvorene čaure grandiozne železničke stanice. Moć i snaga hijerarhije, šta ti je vlast! Šta znači uniforma! Znam samo da je napolju dan, nikako da ga doživim već jednom u potpunosti. Kao da sam na velikom kolektivnom informativnom razgovoru za moje dobro! Telefoni i satovi tačno otkucavaju 14.sati, a ovde u Pekingu saznajemo da smo doputovali u jesen, bar po odeći koju ljudi nose, ali i po stajlingu koji otkriva da smo zalutali u laganu prošlost. Ko zna kada ćemo izaći odavde, iz ove frustrirajuće košnice. Nemamo još ni smeštaj završen, kao da smo u Šabac krenuli. Slika koja budi obazrivost, nelagodu sa elementima komedije, a meni kao šlag na tortu izmamljuje kiseo osmeh i selfi sa policajcem. Dobrodošli u pravu Kinu! Ni u samom centru grada ništa nije bolje. Ka najvećem javnom trgu na svetu Tjenjanmenu, oko Zabranjenog grada i u okolini slika i scenografija monolitnog komunizma koji se ne predaje pred vremenom. Mao Zedung kao da je još uvek živ. Po koja slika u izlogu potvrdjuje duhove prošlosti sa kojima Peking kao da još nije u potpunosti raščistio. U šali se pribojavam da svojim izgledom i autfitom ne istripuju da umesto pasoša nosim indeks! Kroz glavnu ulicu i najveću pešačku zonu Wangfijing uvek možete spaziti policiju nalik nadzornicima koji sa žutim ili crvenim trakama oko ruku stoje na montažnim nastrašnicama i posmatraju narod i svaki njegov pokret. Paralelni svet sa nama, Benediktom, pa čak i sa poslednjim kineskim carom. Majko mila, da l’ je moguće da to još uvek postoji?! Nema mnogo stranaca, uglavnom lokalno stanovništvo, policija, uniformisana redarska služba, “me myself and I.” Iznad njih vise nazivi već poznatih brendova u lancu, Mango, Zara, Starbucks, Subway. Kao da su se sva ta slova odozgo iskrivila od smeha, pa se tako malo krišom krivim i ja. Sve se već uveliko zna. Ko je zapravo pobedio, gde su pare i šta je realnost presudite sami i ne čitajte glupe, senzacionalističke novine u kojima stalno lažu. Menjanje novca je prava gimnastika i vrši se samo u bankama. Momentalno zavirujete u birokratske probleme domicilnog stanovništva dok osećate sve veću nervozu i nadolazeću glad čekajući u redu za zamenu novca jer traje poprilično dugo. Veliki su redovi, a i užasno su spori. Molba da vas puste preko reda ovde šljaka kao luda! Svi vas razumeju i propuštaju. Vrlo su pristojni i kulturni prema strancima. Potpuno su ambivalentni sa svojom izgubljenošću u vremenu. Ljudi u Kini generalno deluju pomalo zbunjeno i vrlo defanzivno, a pogotovo ovde u Pekingu. Svima kao da stoji neki nevidljivi upitnik na glavi. Jedini način da pobedite birokratiju i kupite vreme efektno mi je “spašavalo život“ u Kini. Priznajem, malo me je pokvario nadolazeći kapitalizam pomešan sopsvenom razmaženošću. Pritom obavezno morate nositi pasoš sa sobom. Traže adresu hotala i obavezno vas pitaju koliko ostajete. Sve se proverava. Samo što mi nisu tražili majčinu krvnu grupu i ime babinog prvog ljubavnika! Platni promet karticama takodje vrlo je komplikovan i spor. Izuzetno malo ima turističkih biroa, agencija sa ponudama oko razgledanja Pekinga ne bi li uzeo mapu, po koji inserter ili brošuru. Nemam internet, a i glupi VPN slučajno sam izlogovao još u Šangaju. Da ne spominjemo VPN jer onda ću stvarno poludeti od smeha i ironije. Jednom rečju, diskonektovan sam od sveta, ali se paradoksalno konektujem sa sobom. Eto spasa, jer ga nalazim u jednoj danskoj grupi turista na ulici koji mi detaljno objašnjavaju putanje Zabranjenog grada, Hrama neba i kako stići do Kineskog zida koji je otprilike 60 km od Pekinga. Pokazuju mi i obližnji turistički biro koji se nalazi u blizini. Ovo je moj osnovni paket aranžman i plan izleta jer isuviše malo vremena imam za jednu ovakvu veliku gradurinu i civilizaciju od sedam dinastija staru više od 8000 godina.

 

PRITAJENI “RED LAJT” SKRIVENOG ZMAJA

Peking grad sa dva potpuno različita lica. Monolitno, kameno čudo koje vas tako jako ošamari svojom hladnoćom jednoličnih bulevara kako prvi put njime krstarite. U danima i noćima dok odstoji i kad se iole slegne tako se lagano navlačite na nepreglednost i smog daljine. Počinje čak da vam se i neodoljivo svidja. Vazduh koji konstantno miriše na istopljen vreo puter pomešan cimetom neumorno vas opija. Kurva je to stara, taj iskusni matori div. To je i zato jer u sebi Peking nenadano nosi prejaku i vibrantnu energiju pogotovo kad andjeli spavaju. Kao vampir Peking se presvlači brzinom zalaska sunca i ulazi u svoju petu brzinu. Kako sam odseo u samoj blizini čuvene Ulice barova, na samo par kilometara od hotela, sve mi je bilo na ”dohvat ruke.” Mogu vam reći da je raj za noćni život i sve u njemu puca od dešavanja, kvalitetnog provoda, klabinga vrlo urbanih stranaca. S obzirom da sam stigao u jeku svetskog prvenstva u košarci dosta je posetilaca i turista baš iz zemalja učesnika. U delovima grada i ulicama gde je noćni život prava poslastica zapanjujuće brzine vrlo malo ima domicilnih Kineza. Raj na zemlji za prave klabere sa vrlo istančanim ukusom. Ima puno lepih Kineskinja koje rade “noćne poslove” i lako opskrbljuju napaljene turiste raznim seksualnim sadržajem. Sve ovo već podseća i na Thailand samo neuporedivo elitniji i zatvoreniji, mora se priznati. Sve već liči i na sam Beograd. Blud noćnog života je u rukavicama i u vazduhu. Peking kao da ne sme samom sebi da prizna da je uveliko u klopci “kolektivnog fetišizma” nevine, a perverzne opatice. To mu verovatno daje dodatnu uzbudjujuću notu nevidljivog seksa kog zapravo ima iza svakog ćoška. Elitna prostitucija šljaka kao luda na svakom koraku i vrlo je vidljiva, jer razlike u boji kože jasno govore i time se Peking potpuno odao. Ja sam mu se apsolutno pokorio vodivši me u svoje noći vezanih očiju u kojima za san nema mnogo nade. Kako se samo čovek lako navlači na njega iz sata u sat. Definitivno, Peking u meni deli se na pre i posle Kineskog zida! Jednostavno kao i svugde gde sam boravio potvrdilo se nesudjeno pravilo. Posle celodnevne ture svaki novi povratak u već poznati grad znači i neminovno sjedinjenje sa njim. Kažu da tek tada novi grad počinje da deluje uplovivši u vašu dušu. Tako se i Peking napokon pošteno zakašljao prenevši mi svoj neodoljivi virus, iako nisam nosio masku. Smatram da sam autorizovao prava da na taj način doživljavam još neosvojene gradove. Posle samo par dana osećao sam se kao da sam u njemu mesecima. Ni ružnijeg grada na početku, niti lepšeg na kraju! Infiltrirao sam se u njega kao čestice smoga kroz pukotine silnih nebodera i asfalta. Iako nisam nevidljivi Gumiflex uspešno letim gradom pokušavajući da pronadjem logiku njegovih nasumično nabacanih bulevara. Jako je bezbedan, a deluje vrlo opasno na prvi pogled. Nesudjeni čuvar Kine mora prvo da upozori svojom grandioznošću i koliko god putovali ranije u ovako monumentalne gradove na njega nećete ostati imuni. Možda zato jer me malo podseća i na sam Beograd i neodoljivu lepotu kontrasta. Iza svakog njegovog ispijenog bulevara ili zbudžene soc-realističke okretnice pune sivog gvoždja i podočnjaka od prašine kao da se krije po koja bistra kap nekog novog vremena. Već sutra će u njemu biti još lepše, znam, iako ga upravo napuštam. Kako se iz sata u sat divovske kulise prelamaju iz vedrog u sumorno neba tako Peking širi svoje alveole i diše! Grad koji još uvek živi u sopstvenom dualizmu bipolarnog poremećaja koji mu tako dobro stoji. Kao da pati gubivši bitku sa tradicionalnošću gde ga svake bogovetne noći izjeda razvrat ludačkog noćnog života, dok odlazak u prošlost svih pekinških svetkovina cementiraju vašu dušu momentalno. Istorija Kine čija je “taština“ smeštena ovde, u koncentričnim krugovima pomahnitalog lavirinta, njegovom Zabranjenom gradu, Hramu neba i letnjom rezidencijom čuvenih dinastija pretvara se u ozbiljan komplet ponude prelepog betonskog zmaja koji i dalje krije tajni život u svojim skrivenim hutonzima.

Putnik kroz vreme

Putnik kroz vreme

 

 Rastanak

Sve mu to daje neodoljivi magnetizam koji se na prvi pogled ne oseća pod svim tim smogom pojedenih nebodera. Peking igra na tri fronta i vodi trostruki život, a sada i sa mnom očigledno. Što li me je upleo u sve to? Uveliko je provaljen i tek kada sam ga napuštao tugovao sam jer da sam kojim slučajem ostao duže navukao bih se na njegove ”prljave igre” i nevidljive karte iz rukava. Bolje je za Peking, a i za mene da se što pre rastanemo! Ni ne sluti koliko mi još malo treba pa da stvarno pocepam svoju avionsku kartu, a onda sve ode dodjavola.

 

Podelite tekst sa prijateljima!
0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
error: Sadržaj je zaštićen !!
Proverite svoj Inbox ili Spam/Junk sanduče!
Uspešno ste se prijavili, hvala!