PERU: MAČU PIČU

PERU: MAČU PIČU

Lagano se budim. Gledam u jednu tačku i još se bunovan razvlačim po krevetu. Nešto duboko razmišljam u sebi. Da li sam spreman da doživim iskru velike svemirske baklje čije će čestice danas tiho padati po meni? Hoće li se stvarno spustiti kosmos na zemlju po prvi put u životu? Neće li me nemilosrdno usisati u svoj vakum? Ako se zaista to i desi neka mi pre toga samo sve oprosti. Zamoliću bogove da mi pre tog “emotivnog pogubljenja” podare najčistiji vazduh Anda. U tišini ustajem. Napolju kao da ne prestaje pljusak koji odjekuje po staroj, indijanskoj kaldrmi. Nemoguće! Kišo, ne padaj danas molim te, samo ne na ovaj veliki dan! Otvaram prozor, ali napolju nije kiša, nit’ je nevreme. Peruanska luda, prebrza reka Urubamba udara u ritmu tam-tama. Podseća da je konačno kucnuo čas da i ja napokon mogu da biram svoj put, a neka bogovi sami odluče. Pretvaram li se danas u kondora, pumu ili zmiju?! Neka oni presude. Ispod mog malog balkona čujem zvuk Samponje, koja mi ujedno pravi veličanstveni ispraćaj. Kao da je neko poslao zvuke po mene. Sve je ispoštovano po protokolu obližnjih šumskih vračeva. Ubrzano se spremam, pakujem stvari u svoj crni ranac i stavljam ga na ledja. Kako se spuštam niz strme litice Akvas Kalijentesa, malog mesta u podnožju Anda duboko u sebi osećam duh Karlosa Kastanede. Na ovom, svom uspinjanju na kosmički krov sveta nisam sam. Neću imati svog šamana, Don Huana Matusa, kao on u svojim knjigama. Tamo gde sam upravo krenuo ide se verovatno jednom u životu i niko vam nije ni potreban. Današnji, jedini moji saputnici i vodiči biće duša i oko jednog drevnog naroda spojeni u kristalno ogledalo vremena moćnog carstva Inka. Mesto na koje idem jedinstveno je na ovoj planeti. Samo danas i ko zna kada krećem put svetog mesta. Upravo se penjem na Maču Piču.

Ukrcavam se u lokalni bus, koji će me voziti samo osam kilometara. To mnogo dugo traje jer je užasno strmo i krivudavo. Autobus prosto mili dok se probija kroz još uvek maglovite i vlagom natopljene jutarnje serpentine. Udara sve žešće pred sobom u šiblje jer se muči dok se bori sa gustom vegetacijom. Kako se lagano truckam, odskačem i ja zajedno sa njim. Levo pa desno i kao neki statista opet sam namerno upao u jedan avanturistički film čiji je ishod vrlo neizvestan. Sveti set prirode svevišnje moći bogova konačno može da počne. Prolaze mi skorašnje slike u glavi cele Svete doline, lokaliteta Pisak i grada Kuska, stare Inka prestonice. Iz nje sam nedavno došao. Reka Urubamba ili Vilkanota, ta SVETA REKA. Za stare Inke predstavljala je ovozemaljsku sliku Mlečnog puta, koji je u Andima poznat pod nazivom Maju. Služio je Inkama kao važno središte obredne orijentacije. Opisao bih je kao ceremonijalno hodočašće Inka-sveštenika za vreme zimskog solisticija. Postoji verovanje da su išli sve od Kuska prema jugoistoku, prateći stazu Maju pa sve do klanca La Raja gde počinje moćna reka Urubamba. Mitološko verovanje ovog drevnog naroda govori da je tu rođeno Sunce. Vilkanota ili Urubamba odozgo polako počinje da se pretvara i sužava u jedan veliki krvni sud braon boje. Kako se sve više penjem kroz otvoren prozor autobusa zapažam da tragovi reke na zemlji iscrtavaju tanke linije univerzuma. Sa ogromne visine vidim kao da je ekvivalentan mlečnom putu. Potpuna imitacija ili tragovi kosmosa na zemlji počinju da se oslikavaju kao stari, vodeni fosili. Izgleda potpuno nestvarno, ali vrlo istinito! Stižem na tako dugo čekano mesto. Gomile parkiranih autobusa, ekspres restorani, prodavnice sa motivima Perua. Ljudi iz celog sveta uveliko jedu i ispijaju svoje jutarnje kafe i sve izgleda tako obično i već poznato. Sve je užurbano oko nas. Palim svoju cigaretu i stapam se sa masom. Počinjem da se znojim od uzbudjenja, ali i od vlažne subtropske klime. Oblaci iznad, a i oko mene ujedno i demorališu. Sada je najbitnije sunce, koga nema ni u najavi. Prolazim glavni ček-point, gde po sopstvenoj želji dobijam pečat u pasoš, kao večitu overu da sam i ja jednom u životu bio na “Starom vrhu”, što Maču Piču znači u prevodu. Prolazim kontrolu kao na aerodromu i penjem se na sam lokalitet. Zar sve lepote sveta moraju toliko da se iskomercijalizuju?! Da li je moguće da se i ovde osećam kao pred neko puko poletanje! Sav uzbudjen i pomalo iznerviran bežim što dalje od stvarnosti. Ulazim i prolazim čuvenu “Kosmičku stazu”. Čitam ploču na samom ulazu na lokalitet. Na njoj čitko piše da je ovde boravio Hajram Bingam, mladi naučnik sa američkog univerziteta Jejl. Bilo je to 1911. Godine, kada je stigao u Peru. Njega je jedan indijanac, seljanin odveo do samog vrha. Ugledavši Maču Piču, Bingam je uzviknuo: “Kakav je ovo neverovatan san!” Otkrio je nedirnuto kameno gnezdo koje predstavlja jedno od najdubljih svedočanstava kosmogonijske misli Inka. Na liticicama Starog vrha, Maču Piču skrivenog u oblacima smešten je i skladno izgrađen mali, tajni grad za blizu hiljadu stanovnika. Podeljen u 12. četvrti koje se nalaze na 14. terasa. Umesto ulica, terase povezuju pedeset stepeništa sa tri hiljade stepenica. Na krajnjem severu nad gradom uzdiže se Mladi vrh, Huayna Piču. Grad je podignut na nadmorskoj visini od 2500. metara, i ograđen je odbrambenim zidom na jedinoj pristupačnoj strani, dok su ostale tri okružene poljoprivrednim kaskadnim terasama koje su smeštene na vrhovima strmih litica. Grad je nevidljiv iz doline reke Urubambe i Akvas Kalijentesa, dok sa njega puca pogled na beskraj Anda. Nestvarno upletene vrhove koje menjaju boje gube se u izmaglici! Podsećaju na naopako okrenute kornete sladoleda zelenih i braon nijansi. U stalnom ritmu magle i oblaka u daljini pretvaraju se u tamno sivu. Neverovatan prizor!

Prvi kontakt sa beskonačnim nebeskim vratima ostavljaju me potpuno nemog. Ne znam više ko sam?! Šta je ovo! Kako sve ovo izgleda i celo ovo okruženje?! Skamenjen sedam na jedan betonski pločnik koji nije odoleo vremenu. Kao da je napravljen za ovakve prilike. Da se slučajno bezglavi turisti poput mene ne onesveste od šoka neverovatnih prizora veličanstvene prirode. Zahvaljujem se Inti, svetom bogu Inka, što mi je uopšte podario ovu blogodet na ceo jedan dan, pa da na miru budem sam sa sobom. Posmatram nebeski svet na zemlji oko sebe. Mirišem i upijam tokove vremena. U daljini kao da se tope vrhovi Anda, pa se ponovo lede u oblacima u kojima skoro da nikada i ne silaze sa njih. Stalna igra vetra, kiše i sunca. Indijanski ples kumulusa, nimbostratusa i magle. Potpuni sklad u neskladu metamorfoze agregatnih stanja. Zavodljiva magija jakih energija, toplih i hladnih struja. Gledam kako se otapaju vrhovi planina. Otvoreni bioskop i prirodna fabrika biodiverziteta malih, brzopoteznih klimatskih promena. Kakav prizor ljudi moji! Oblaci i vrleti Anda okupani sitnom kišom svuda unaokolo. Sunce i sveti bog Inti iznenada kao da razmeću oblake. Samo onoliko koliko je dovoljno da se sve ponovo sjedini, vrati i opet zaigra! Tako stalno u nedogled. U trenutku se sve menja. Lokalitet i otvoren prostor na kome sam kao da je zatvoren nevidljivom opnom i vakumiran ritualom samog svemira koji se spustio na zemljino tlo. U bukvalnom smislu reči kao da se vreme, klima i priroda poigravaju u začaranom krugu sami sa sobom ispred svog nejvećeg totema koji se polako budi, a zove se sunce! Nemoguće je bilo šta predvideti. Na ovom mestu ne postoji vremenska prognoza. Ovde ništa ne postoji osim prevelikog mira. Pritom temperatura ne pada, niti se penje, a ceo otvoreni prostor pulsira kao da se svaki čas menjaju godišnja doba. Cela ta magija izgleda kao astralna projekcija. Prosto, takvi su tokovi prirode ovde na samom vrhu, skoro da ju je nemoguće rečima opisati. Iako ne konzumiram nikakve opijate, niti kanabis, poželeh kao i Karlos Kastaneda da potegnem Pejotl. Ovo mesto je potpuno sveto i samo po sebi halucinogeno. Stvarno mi je dovoljna samo introspekcija, koja me već uveliko vozi kroz sve ovo. Dok posmatram čuveni “Hram sunca” smeštenog u gornjem delu lokaliteta u hodu učim o sistemu navodnavanja koji se snabdevao iz prirodnih izvora. Uočavam i kanal koji služi kako bi se obuzdale prekomerne padavine. Posle prolaska kroz poljoprivredno zemljište, nailazi se na čuveno Svetilište (kako je ovaj trg nazvao Bingam). Sastoji se od glavnog hrama, najlepšeg primera arhitekture Maču Piču-a, Hrama sunca, astronomske opservatorije sa tri prozora. Na njemu je čitav zid izradjen iz jednog komada kamena u kome su isklesana tri trapezoida. Odavde se pruža fantastičan pogled na veliki zeleni plato i stepenice koje vode ka glavnom, centralnom trgu. Svetilište je izgradjeno od kamenih blokova, uklopljenih do savršenstva. Inke nisu koristile malter već su se oslanjali na precizno isklesane blokove, geometriju i čvrste temelje. Njihove najkvalitetnije građevine vekovima su ostale gotovo netaknute uprkos brojnim zemljotresima. Posle kratkog odmora sledi savladjivanje još osamdeset stepenika ka uzvišenju do čuvenog monolita Intivatane. Čemu tolike stepenice? Šta predstavljaju? Da li su one stvarno stepenice ka univerzumu? Nisam dugo čekao na odgovore, jer ubrzo upoznajem lokalnog indijanca koji mi otvara vrata znanja svojom pričom o čarobnom kultu Inka. Maču Piču je sagrađen po uzoru na sliku sveta koja je zasnovana na postojanju polariteta kao što su gore i dole, desno i levo, muško i žensko. Najvažnija je bila vertikalna podela sveta. Na Kečua jeziku, kojim su govorili Inke postojala su dva termina koja opisuju tu podelu. Urin Pača, što znači “niži svet” i Anan Pača, “viši svet”. Uz niži svet je vezan kult pećine, izvora i reke. To je ujedno kraljevstvo Pačamame, Zemlje-Majke. Od ovog indijanskog mudraca dobijam prave odgovore koji se konačno uklapaju u ceo pazl. Maču Piču, kao i Sveta dolina sa gradom Kusko kriju tajne o čuvenom sakralnom kamenu Inka, gde se na skoro svim zidinama jasno vide obrisi jaguara, zmije i kondora. Kondor je simbol višeg sveta, jaguar zemlje, a zmija zagrobnog života. Stepenice predstavljaju put iz jednog u drugi svet. Bože mili! Ovo je neverovatno! Zato je ceo lokalitet sav kaskadan i pun stepenica koje zaista vode ka nebu. Savršeno i potpuno nadrealno! Skamenjen ne verujem dok gledam rastojanje izmedju zemlje i svemira koje zapravo i ne postoji. Pomno pratim mudraca dok priča. Vodi me ka jednim, novim, manjim stepenicama kroz laganu šumu, gde odjednom staje i zadiže veliki žbun. Tu se jasno oslikavaju u kamenu tela uklesanih indijanaca iz tog kao živi murali sive boje. Ocrtava se deo Maču Piču lokaliteta sa hramom u sredini i velikom loptom na zidu koja govori da je to Inti bog sunce. Lepo se vidi da je sve povezano sa nebom. Ostajem nem. Kao da čujem i sam kosmos kako odjekuje, vibrira i stvara “eho.” Tihi zvuci iste te samponje u blizini i po koja alpaka što projuri kraj mene kao simboli života i mesta u kojem sam sada. Kako slušam neverovatne priče širim svoju svest i ešarpu koju nosim, a lagani vetrovi Anda pretvaraju na meni tkaninu u kondorova krila. Jaguar u meni odaje snagu za još jednu duboku emociju kao počast svetom hramu u daljini. Zmija smiruje i isceljuje moje uzbudjeno, “zatrovano telo” prebukirano čulnim nadražajima. Da li je moć ovog tajanstvenog mesta u meni otvorila još jedan novi i neispitani duhovni preobražaj? Pod dejstvom sopstvenih čula doživljavam potpunu lakoću pokreta i kao da uranjam u sasvim novi, neispitani mir. Već otvoreno, prirodno i svetlucavo ogledalo Inka civilizacije kao da me nadleće dok mi saopštava da je to u stvari jedno te isto. Život! Sjedinjen sa samim sobom. Neopisivo!

Postavljam sebi neka znatiželjna, istorijska pitanja, za koje nemam odgovor. Da li se istorija još uvek dvoumi ili ni ona više nije sigurna da je španski, nepismeni osvajač Pizaro zaista bio kod Inka? Kako je samo uspeo sa svojih dvesta, do trista oklopnika na konjima uopšte da se popne ovde na vrh i pokori sveto carstvo, koje se protezalo na jednom velikom prostoru Južne Amerike?! Da li su španski konkvistadori stvarno doneli taj sifilis sa sobom? Po istoriji on je desetkovao ovaj narod crvene boje kože, jer je cela Sveta dolina i njena kruna na glavi Maču Piču punih 400.godina bila neotkrivena misterija istorije sveta. Sve do te davne 1911.godine. Sigurno to neću saznati danas, a verovatno nikad. Sada sam potpuno siguran da su nova vremena umesto progresa donela samo nevolju i nešto vrlo retrogradno. Dok sedim i posmatram jednu divnu kolibu na samoj granici svetova shvatam da su ti ljudi živeli u potpunom skladu sa prirodom, kao i Asteke u Meksiku, tako i stari Egipćani. Svi ti drevni narodi gajili su jedan vrlo sličan kult prema prirodi, suncu i životu uopšte. Samo su ih drugačije nazivali. Kako lagano silazim u klanac i vraćam se u Akvas kalijentes, ostavljam bogove da na miru zaključaju “vrata sunca” još jednog neponovljivog dana. Duhove svemira na zemlji sam prikovao duboko u sebi kao mali dar univerzuma. Uvek ću dobro pamtiti i nikada neću zaboraviti svetlucave tragove iscrtane po ivicama planina. Čuvaću ih dokle god postojim. Pričaću o njima celom svetu i kao sveti glasnik novog vremena prenosiću istinu o svetskom čudu koje i dalje živi. Tog dana su sve sunčeve pege netaknute prirode jednog izgubljenog grada na nebu i njegovih bogova direktno pale baš možda na mene.

 

Podelite tekst sa prijateljima!
0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

2 Comments
oldest
newest most voted
Inline Feedbacks
View all comments
Danka
Danka
1 year ago

Fenomenalno🙂

error: Sadržaj je zaštićen !!
Proverite svoj Inbox ili Spam/Junk sanduče!
Uspešno ste se prijavili, hvala!