Rio de Žaneiro: Alegria

Rio de Žaneiro: Alegria

Rio de Žaneiro: Alegria

Odakle da počnem ovu moju kratku priču o Januarskoj reci? O toj ludoj brzini kamene vode ili njenim opasnim virovima? Kako god da krenem zapletem se, zastanem, pa se i sam udavim u njoj. Nisam više siguran da li sam preživeo i doplivao na pravu obalu? Od početka, sredine, kraja ove neobuzdane reke?! Jer neobuzdan sam i sam! Gde li se ulivamo Rio i ja i gde se sakrila sva ta alhemija ovog ludog grada?

Ako počnem sa Korkovada, Pedra Da Gavea ili Glave šećera sigurno ću se opet stropoštati u ambis i pasti na pod svoje sopstvene sobe jer je pogled odozdo još uvek toliko strm i vreo. Krenem li slučajno još jednom iz favele, plašim se da mi više nećete verovati?! Ne pada mi napamet da skidam so sa sebe, iako me svrab kože podseća da se već uveliko ljuštim. Šta li će posle ostati u meni? Sve! Neću krenuti priču sa poznatih plaža, a ni iz Lape, kao ni sa Marakane. Krećem od nulte tačke, dole sa zemlje. Za ove gore navedene stvari imate nekoga ko o Riju sigurno zna više od mene, a to je naš najpametniji prijatelj gugl. Ali ne brinite za sve ovo ostalo sam ja tu. Zašto on tako uporno beži od tog našeg obrazovanog i prepametnog drugara? Pitao sam se i ja, sve dok nisam dobio odgovor koji je trajao dugo, punih pet dana i isto toliko noći. Gde li je taj pravi vajb Rija? Naravno, na ulici iza svakog ugla, kafića, bara, u autobusima posebno. Jedan je upravo stigao. Pa da krenemo…

Pakleno je toplo i svi su skoro goli na ulicama. Vraćaju se sa obližnjih plaža, ili su već krenuli na iste. Naš hotel je baš na jednoj od njih, i to na najvećoj u Riju. Nose se peškiri, dušeci, usb zvučnici, svakakvih boja i veličina, torbe pune pića. Paralelni svet brzih automobila koji špartaju velikim bulevarima, poslovnim ljudima Rija koji sumanuto negde jure i podsećaju da je i danas jedan običan radni dan. Koji po redu, pojma nemam!? Prepliću se. Kao da su nevidljivi jedni za druge. Na svakom trećem uglu neko leži, mirno spava. Ljudi, beskućnici bukvalno žive na ulicama. Vrlo opremljeno. Sve je spremno za ozbiljan boravak na duže vreme. Jasno se vidi. Ne slikam ih. Sramota bi me bilo da to uopšte i pomislim! Čekam autobus kog’ mnogo dugo već nema. Uporno se skrivam od paklene vrućine pod nastrašnicama ogromnih belih zgrada u Art Dekou dugih i preplanulih ulica Kopakabane. Palim cigaretu i kao da ga prizivam. Stara fora i ovde radi.

Ulazim, a unutra momentalno nastaje žurka. Nije pun, ali ni prazan. Idealno napunjen sada sa nama. Neki crnci goli do pasa već nas nude pivom, potpuno neočekivano. Lud trip.

Jedan od njih izgleda do bola. Visok, gradjen, čovek izvajan, lep kao lutka. Stvarno, da ga svaka žena poželi. U sebi prizivam duhove mojih dobrih drugarica iz Beograda, koje su nažalost već dugo same. Eeee, da su sada pored mene! Neke žene iz grupe ulaze u vajb sa njim, ali kako on pojačava kao da ne mogu da ga isprate do kraja. Malo kao da se pribojavaju ujedno i samog Rija.

Prvi sati prohujalog grada u najlepšoj kotlini na svetu lebde u vazduhu i ostavljaju dobok trag. Negde kao da se i kaju što su ga uopšte i izazvale, ali im i dalje prija. U stvari prija im Rio, ne toliko on. Nije ovo Beograd, nema foliranja. Ovde se ide do kraja u svemu. Potpuno je lud i opušten. Vidi se da se nije ni zagrejao. Nije ni u drugu ubacio, a ove žene kao da su malo već presisale, a još nismo ni stigli na odredište. Dan će biti veoma dug, možda čuvaju snagu. Nije ni sam. U ekipi je sa još jednim tipom, a i devojka pored je sa njima.

Prelepa, sedište do, sedi sama, a ja stojim negde izmedju njih. Pogledali smo se. Tako me je presekla pogledom, kada me je spazila. Držala ga je nekako ljutito u startu, čvrsto smo se gledali. Trajalo je. Osmehnuo sam joj se. Uzvrati mi momentalno. Zadrži ga, pa naprasno spusti glavu. Malo kao da se i postidela. Tako joj je to prijalo! Opet me pogleda, pa spusti još brže. Još jače i intezivnije se nasmeja i okrete! Sva se uznemirila. Kao da je zadrhtala.

Kako li ja tek izgledam u njenim prelepim očima?

Adrenalin šiba i kasno je već za nazad! Uveliko je već insula šapnula dopaminu šta se dešava. Dok se obraća ovom liku, sva usplahirena ne spušta pogled sa mene. To je to! Ne treba ni da pričamo. Možda ni da se upoznajemo!? Seva sa svih strana, ali kao da je i njoj malo neprijatno, tako neočekivano, iznenada. Ne može da odoli. Beži pogledom, juri ga po sedištu i to radi vrlo nevešto, a tako prirodno! Nalazi ga po sebi, a pokreti njenih nogu jasno govore da je sa nama u društvu moj spasitelj, a njen izdajnik estrogen.

Oseća se miris svežine okeana u blizini, koji pojačava draž pod naletom toplog vetra već otvorenog prozora. Nešto mrmlja na portugalskom dok sklanja predugačku crnu kosu sa lica i smeška se. Ima staklene, zelene oči, dok joj se kosa uporno rasipa po njima. Nervira je, a i vrućina u busu dostiže vrhunac koji kao da hoće da eksplodira. I od ludački brze vožnje. Sve je ovde brzo! Sve je ovde ludački! Ista Penelopa Kruz, samo nekako tamnija. Sve sam vam rekao. Neka samo traje vožnja, Rio je veliki, ni glava šećera nije tako blizu, nadam se. Možda joj je ovaj lepotan baja, a nemamo ni vremena. Naš rastanak je neminovan.

Organizovano idemo na izlet, hotel je sve dalje, ne znam ni gde sam. Sve je protiv mene u ovom trenutku. Stalno komunicira sa ovim likom, žena potpuni multitasking. Dosta je mladja od mene. Ovaj crnac ustaje, kreće da đuska, pa opet seda. Daje pivo nekom tipu, pa vraća. Stalno se kuca sa ortakom i već razgovara sa drugim ljudima, putnicima u busu. Ovi se smeju, komuniciraju, nema nadrkanih faca. Neki srednjovečni čovek ustaje i seda sa njim, a ovaj njegov ortak se negde izgubio u međuvremenu.

To je čist Brazil. To je ta Alegria u svom pravom izdanju. To ima samo ovde u Južnoj Americi.

Suština ovih ljudi je beskonačna sreća, radost bez kraja i ikakvog povoda. Treba li neki poseban razlog? Samo da se živi taj dan, kao da je poslednji. To sam osetio na svakom ćošku ovde. Ima i nervoze, naravno, ali potpuno neke drugačije. Vrlo su naivne, kratke i eksplicitne. Mogu biti i opasne, čak i previše. Nema one negativne energije, teskobe, koja dugo traje u ljudima, u stomacima kao pokvareno mleko. Sve se dešava brzo, uzavrelo i u kratkim intervalima.

Silazimo napokon na željeno mesto. Tačnije, rastajemo se bezimena devojka i ja, negde na kraju grada, rekao bih. Možda i na njegovom samom početku? Mašem ovim ljudima i svi počinju da vrište dok udaraju na prozor autobusa koji grabi dalje brzinom svetlosti. Pogled puca na velike planine, dve bliznakinje visoke šesto i nešto metara, kablove velikih žičara koje klize po vazduhu u daljini nepregledne obale. Spajaju nebo sa zemljom. Stigao sam, a već sam video najlepšu glavu brazilskog šećera. Pa komotno mogu i nazad u sobu, zar ne?!

Kasnije, posle jednog brzog dana punog neverovatnih pogleda, obrta, neurotransmitera, što sa zemlje, što sa grandioznih visina, noć smo ipak spoznali na Botafogu. Tu sam se obezdanio od Kaipirinje, ali sam se tako dobro osećao. Malo me vraća svesti nestanak telefona i super šala moje saputnice. Sve u stilu Rija. Konačan “Spas“ sam ipak našao u mom novom kraju, na Kopakabani i jednom noćnom kupanju gde mi je ledeni okean još jednom pročistio dušu. Atlantik me je tako dobro okupao i oprao pripremivši me za još jednu ludu i neprospavanu noć u gradu koga je jednom davno zagrlio i sam bog.

Podelite tekst sa prijateljima!
0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
error: Sadržaj je zaštićen !!
Proverite svoj Inbox ili Spam/Junk sanduče!
Uspešno ste se prijavili, hvala!