SRBIJA: URBANI VITEZ KOD BESNE JERINE

SRBIJA: URBANI VITEZ KOD BESNE JERINE

Na ušću dveju reka i dalje živi taj neuništivi grad. Vaskrsli tamni oklop na granici svetova u kome mala Jezava još uvek zavodi veliki i moćni Dunav. Skriveno mesto gde još mirišu kosti hrabrih srpskih vitezova i čiji se slomljeni mačevi nikada prvi nisu vraćali u svoje korice. Prohujalo ratničko srce spajaće nebo sa zemljom sigurno još hiljadu godina. Jedinstvena lepota poslednjeg skamenjenog štita kojeg će doživotno hraniti eho neustrašivih bitaka. Kršten latinskim imenom jer u sebi nosi vrelu hrišćansku krv zaveštanu zabodenim kopljem sudbine. Stvoren da bi zaustavio buduće vreme. Napravljen kako bi odbranio poslednju vitešku čast. Podignut da bi sačuvao svoj narod od zaborava i spasen kako bi se još jednom pomolio za duše svojih slavnih predaka…

Na ovom svetom mestu nalazi se nekadašnji monumentalni grad despota Đurađa Brankovića i njegove žene “proklete” Jerine. Poznati srpski vladar uložio je mnogo novca i truda za izgradnju ovakvog jednog bedema i spomenika od neprocenjivog značaja. Smatrao se jednim od najbogatijih vladara Evrope tog doba. Glavni naručilac za izgradnju Smederevske tvrdjave bila je baš prokleta ili kako su je od “milošte” zvali, besna Jerina. Po predanjima i legendama nije bila mnogo omiljena u narodu, poznata po svojim hirovima i surovosti. Jedan od njih bio je i izgradnja ovog prelepog zdanja. Smederevska tvrdjava ujedno je i najveća fortifikacija na najnižoj tački u Evropi. Zidine su joj debjine četiri, dok je visina deset metara. Njenom celom dužinom postavljeno je dvadeset i pet kockastih kula čije su visine dvadeset metara svaka. Smederevska tvrđava, poslednji bastion srpske srednjevekovne države. Staru srpsku prestonicu 1459. godine zauzimaju turski osvajači. U kratkom periodu tvrdjavom vladaju i Austrijanci. Kasnije kako Turci odlaze sa ovih prostora, tvrdjava polako gubi na svom vojnom značaju.

Smedervska tvrdjava nastavilja da živi svoj relativan mir sve do novog napada Austrijanaca i njihovog prelaska na ovu stranu Dunava. Biva ozbiljno oštećena u bombaškim udarima. Takodje, za veme drugog svetskog rata dolazi do razaranja usled ogromne eksplozije municije, napravivši krater pedeset metara u prečniku. Kačili su je i saveznički bombarderi onako usput, da pripomognu, je li?! Hm, “da pripomognu?!” Hvala im od srca! Kasnije tvrdjava biva zapuštena sve do skoro, dok se napokon nije krenulo sa njenom rekonstrukcijom 2010. godine.

Danas živi svoj novi moderan život. Ko zna koji po redu jer nikada nije ispumpavala viteški vazduh iz sebe. Baš tim povodom ponovo je postala svetsko poprište broj jedan, savremenih, srednjevekovnih bitaka. Sada u jednom sasvim novom i sportskom, a pritom u svom starom, ratničkom maniru. Borbe vitezova se nastavljaju i danas, samo tupim mačevima. Ovoga puta bez oštrih ivica! Naime, Smederevo i njegova neosvojiva tvrdjava ponovo su protrčali kroz vreme. Smederevska tvrdjava bila je domaćin nacionalnim srednjovekovnim borbama, pod nazivom “Bitka nacija” na kojoj su učestvovali takmičari više od 40. država. Otvoreno, svetsko prvenstvo u nacionalnim, istorijskim, srednjevekovnim borbama. Bitka nacija je dogadjaj medjunarodnog karaktera koji je prvi put održan baš te simbolične 2010. god, kada je Smederevska tvrdjava i krenula sa svojom rekonstrukcijom. Pravi spektakl u okviru kojeg postoje muška i ženska kategorija. Mnoštvo različitih dvoboja jedan na jedan, grupne bitke pet na pet. Najzanimljivije borbe su čuvene “buhurt” imitacije bitaka sto pedeset na sto pedeset. Smederevčani, brojni posetioci i njena impozantna tvrdjava ponovo su ušli u svoju vremensku mašinu.

Gledam borce izgubljenog vremena iz neposredne blizine i divim im se. Kao nekada u ranom srednjem veku Smederevom opet odzvanjaju mačevi. lome se štitovi i pucaju šlemovi. U svojim autentičnim oklopima, bojama i zastavama svojih nacija vitezovi ponovo ukrštaju i lome koplja. Čak i krv pršti na sve strane. Povredjuju se glave, ali se ipak ne odsecaju. Zaista, nimalo se ne šale, niti štede. Sve to izgleda jako autentično i verodostojno. Ovo su ozbiljne borbe i osećam se kao da sam u vremeplovu. Vitezovi padaju, ustaju i nastavljaju borbu već vidno povredjeni. Neke odnose u polusvesti sa terena. Ostali, preživeli ulaze u klinč, a ovakve scene mogli smo da vidimo samo u istorijskim spektaklima. Neverovatno! Mnogo intenzivnije nego snimanje bilo kakvih blobastera. Ovde nema vraćanja scena. Prava srednjevekovna bitka se zahuktala i stuštila na mene. Publika iznad je u transu, bar to govore preispunjene tribine Smederevske tvrdjave i svi navijaju za svoje vitezove, favorite i buduće pobednike. Većina navija za Ruse, neko za Engleze, a i Finci, stari ratnici su imali svoju podršku. Ko preživi, pričaće!

Pada noć nad Smederevskom tvrdjavom. Suton najavljuje samo jedan kratki predah. Barem do sutra. Kao i posle svake bitke gavrani obleću poprište svojih palih junaka. Uz predobar, obližnji roštilj sumiram utiske i mislim samo na jedno. Gde li se samo sakrila? Dok šetam zatvorenom, renoviranom tvrdjavom ponovo osluškujem glasove svojih, zaboravljenih, mitskih junaka. Oživljavam ih, dok mi vraćaju snagu. Šapuću mudro kao nekada. Prividjaju mi se gusle javorove. Gledam u Dunav i upijam daljinu. Slušam prolećnu kišu kako polako počinje da rominja. Hladi uzavreli i rapavi kamen. Čekam novu vojsku da proviri ponovo iza horizonta. Stojim na braniku otadžbine i čekam. Čuvam svu preostalu tišinu. Kao da se u daljini začuo i njen neodoljivi glas. Krije se kao i uvek po apsidama i tamnicama vekovne svetkovine. Ništa se nije promenilo od tada. Verovatno se samo vratila po svoje zakopano blago? Vidim je samo u odsjaju budućnosti. Tiho silazi sa neba, sva u belom. Sama, bez svog princa, a i konja, prelepe plave kose i neodoljivog mirisa. Dodiruje me svojim dugačkim i lepljivim prstima. Topi mi oklop i skida zgrušenu krv sa njega. Isceljuje me usnama. Prokleta ratnica novog vremena! Zavodi me svojim andjeoskim osmehom. Prokleta Jerina nije tako prokleta i nije tako besna, kao što kazivanja ljudi govore! Lažljivci! Sve ću dati da ih poseku! Ova nova je još gora, a i ludja od svoje prethodnice. Mitovi ponovo predskazuju budućnost. Ljute me! Došao sam posle teških ljubavnih bitaka da je vodim u moj zamak, da je stavim na konja i da je spustim u sveti baldahin, mnogo manji od ovog. Proganjam ja nju, ne ona mene. Zamenili smo uloge. Sada je i istorija u previranju. Neodlučna je. Ne može da se opredeli na koju će stranu, kao i gazdarica ove svete, ratne kuće koju sam danas osvojio u njenu čast. Da li ka blagu, ili ka meni, svom vitezu? Posle svih mojih rasturenih bitaka, ne smem da spustim slomljeni mač niti jednog sekunda pre nego je probodem svojom ljubavnom strelom. Da je opčinim, izludim, jer može biti otrovna. Jedino to umem i znam. Samo tako mogu da izadjem pred duhove svojih predaka. “Nema neosvojivih trvdjava ljubavi moja jedina, ima samo loših osvajača“- kažu stara kazivanja. Bile su to ujedno i poslednje reči crnog viteza, pre nego je seo na svog sivog konja. Svojim galopom je podigao prašinu i zauvek nestao iz grada. Dugo su reči odzvanjale tvrdjavom kao nekada. Još dole na mostu, ispod, gde i dalje teče topla reka Jezava. Čuvaće se tajna duboko skrivena. Zavet poslednjeg ratnika novog vremena i jedinog preživelog, srpskog urbanog viteza.

Podelite tekst sa prijateljima!
0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
error: Sadržaj je zaštićen !!
Proverite svoj Inbox ili Spam/Junk sanduče!
Uspešno ste se prijavili, hvala!