Strazbur: Tramvaj zvani Rajna

Tramvaj zvani Rajna

Strazbur: Tramvaj zvani Rajna

Nije tako zvučan kao Keln, a naizgled ni mnogo važan kao Kil. Uopšte nit’ je velik, a ni mnogo poznat. Zove se kratko Kel. Da li je tu samo da prespavaš u njemu, da ga iskoristiš i da te prebaci na drugu stranu slatke vode? Možda u tebi ništa i ne probudi sve dok jednom ne “zagaziš“ u njegove ivice i ne pogledaš na dole velike i moćne reke.

Ako kojim slučajem zastaneš i spustiš glavu osetićeš strmoglavu toplinu usred zime natopljenu vremenom i sopsveni lik koji se ocrtava i smrzava na crvenoj vodi od krvi, plamena spaljenih krsteva. Iako nema sunca. Da li se to prošlost ponovo preslišava u meni? Kao da se oživljava i nestaje u trenutku. Da li i ti bar jednom tiho umireš za njom? Ako nešto bešumno počne da klizi i da se „gacka“ u tebi, snebiva, konfrontira ili ponovo rađa nemoj da se iznenadiš, uplašiš ili kojim slučajem da joj se suprostaviš! Ne traži odgovore! Prepusti joj se. Samo se predaj i ne oklevaj! Predahni malo, putniče, već jednom uz neverovatan osećaj istorije koja tutnji kao Alzaško kuvano vino kroz tvoje vene. Pomoli se još jednom u ime svih tih svetih ratnika, vernika, bogomolja koji su vekovima već ovu zemlju i “parče od vode“ odavno spalili i pocepali na pola. Kao veknu hleba. Crtali neke nove linije, šarali unakažene dlanove jedne izmišljene nedobacive sudbine. Preuzimali je, gubili, pa uzaludno vraćali. Šta vredi, kada sada nije ničija! Napokon ih razumi i nastavi dalje. Ne zavidi joj! Sve se to isto nekada davno desilo Karlu Velikom, Ćelavom, Lotaru, Napoleonu, Hitleru i Šarl De Golu. Danas se sve to isto samo jednom u životu sasvim slučajno dešava baš tebi. Zato joj se podaj samo danas u ime svih njih, ti hrabri, natrontani ratniče…

Tramvajska stanica u Kelu, na kraju grada, u predgrađu Strazbura, kako to neko ovde voli da kaže. Izgleda kao svaka druga stanica u svetu i kada je mnogo hladno. Baš kao meni sada. “Da l’ da kupim kartu ili ne?”-pitam se. “Pa i ako me uhvate, stranac sam, baš me briga!? Za par stanica??? Ajde da uzmem.“

Posle kratkog rvanja sa samim sobom, kao i uvek sada je naprasno pobedio jang, nadjačao taj jin u meni. Šta mu bi??? Sa kineskom filozofijom uđoh u tramvaj. Topao, uhhh, napokon malo vreline i bešumnosti. Bešumniji nego ikada posle ovog ludog vetra i hladnoće, koja nagriza kosti iako sam odećom naoružan do zuba. U skladu sa mestom i renomeom prostora.

Krenuli smo, a gde? Pošli smo, a kuda? Idemo da se lično upoznamo sa Strazburom, tim nepokorenim gradom oko koga su se hiljadu godina preplitali tragovi ove crvene zemlje po kojoj gazim. Čija li je ona u stvari? Saznaćete, ako budete strpljivi. Kako sam ušao, tako gledam i nalazim mapu, liniju tramvaja i stanicu na kojoj kao treba da siđem. Moja boja koju moram da pratim je zelena, a odredište trg Kleber. Čuveni Kleber, veliki Napoleonov general! Divno, tu ću da siđem! Koju li su sve oni boju pratili?

Počeo sam istorijski da biram stanice, kao na radiju nekada muzičke. Mada vidim da je pored Klebera i Gutenbergov, još poznatiji. Sada mi to već pravi veliku zbrku u glavi. Pošto ima sedam, osam stanica, odlučiću „rendom“ na kojoj ću da siđem, ali tek na kraju ove priče! Ma da! Da se ne opterećujem.

Polako dolazim na tu čuvenu reku, napokon prelazim preko Rajne. Moćne Rajne! Kako to da odredim, kako da je izmerim i da je postavim? Gde je ta jebena tačka! Ovaj nečujni tramvaj mi malo i pomaže u tome pa na sred mosta kao da usporava. Pokretna, bešumna, moderna diližansa koja misli i oseća za mene mi olakšava posao. Dok se menjaju zastave na jorbolu tako iščezava alemanski crni orao i pretapa se u belog galskog petla. Kako je to moguće? Metamorfozu boja iz žuto-crne, u plavo-belu najavljuje samo jedna stanica! Koja je to stanica, da je upamtim, al’ zar je i bitno!? Nisu je pamtili ni oni, pa ne moram ni ja! Samo ih pratim.

Kako se nalazim u centru polupraznog tramvaja zabadam rukama kao mačem kojim iz sve snage udaram o pod! Označavam ga. Ispuštam glasno krik. “Bang!” Odlučujem da je ovde ta tačka, ta NIČIJA ZEMLJA. Našao sam je, napokon! Dok mi bruji u ušima “An Eaisier Affair” od George Michaela, gledam nasmejana lica upućena meni simpatičnih crnkinja sa dredovima. Kikoću se, naravno misle da sam malo lud, verovatno zaostao. Ni ne slute, da možda baš ja u ovom trenutku prekrajam i njihove granice. Možda im određujem i sudbine?! Ehh, samo bar kad’ bi znale sigurno bi mi bile zahvalne. Možda bi bile vrlo kivne, ko zna?! Ipak sam ja samo jedan novi tuđin, osvajač! Ma šta se ja u stvari mešam u tuđu istoriju?! Kao da mi nije dosta i svoje!

Malo me gledaju kao Žak Renoa u Posetiocima, mada sam obrijan. Sigurno zbog garderobe, onako natrontan samo još da promrmljam na francuskom. Prija mi, iako pravim neke grimase. Naravno,  uzvraćam im osmehom dok gađam Klebera ili Gutenberga gore na tabli, da ih ne promašim.

Odlučujem ipak da ostanem neutralan i silazim na stanicu između Klebera i Gutenberga, da mnogo ne rizikujem. Na jednu kao bezimenu, sakrivenu u metafori istine javnog prevoza vrlo bitnog grada. Posle sam saznao da sam sišao kod stare berze, starog velelepnog zdanja gde sam napravio svoju prvu fotku na klupi, u gradu Strazburu.

Krenuo sam dalje u osvajanje, samo sam pratio duh napomenutih predaka. Da li sam ga osvojio? Da l’ sam ga pokorio i zavladao napokon celim Alzasom? Naravno da ne. Izgubio sam. Preduhitrio me je, nasamario kao na šibicama. Napravio mi je zasedu. Osvojio je on mene, tako lep, star, a očuvan.

Reka Il, pritoka mog glavnog, vodenog junaka me je raspametila i ošamutila. Njegova prepoznatljiva arhitektura niskih kuća Farwek me je bacila na pod istog tog tramvaja koji me je u noći vratio nazad, preko crte, a katedrala Notre Dame nakautiravši me već u startu. Skroz me je raspametila. Ujedinili su se Kleber i Gutenberg, kasnije car Karlo V i Martin Luter i ceo Alzas uostalom. Uzaludno sam pokušavao da povratim snagu Tarte Flamberom i Šukrutom. Karosel i sav prirodni ringišpil Alzasa i Strazbura mi je potpuno pomerio mozak. Spas sam tražio u punoj čaši Pino Gridja, ali utehu od sve te lepote ipak nekako nalazim u Kolmaru, gde se opijam do kraja i gubim svoju odlučujuću bitku. Konačno sedam na tog svog konja od plastike, onako pijan za još jedan počasni krug oko celog Alzasa. Sve od reke Nekar, pa do sela Rikvir. Novogodišnja noć i ceo Strazbur na ulici već uveliko slave. Dimne bombe, baklje, dimni udari i vatromet označavaju poraz moje vojske, a mene proteruju u Hajlderberg gde ostajem do kraja rata. Ovde nalazim svu svoju kulturnu snagu i upoznajem nemački, nezvanični Staljingrad, koji nikada nije pao u savezničke ruke, bar duhovno. Možda zato nikada nije ni bombardovan! Uspostavljam ponovo sebe i prikupljam sav svoj potencijal i novu vojsku. Ishod rata? Još uvek neizvestan.

Da li sam ga izgubio ili dobio ostaće tajna koju još nisam rešio sa samim sobom. Pokazaće vreme, kada se podvuče crta i ponovo ohladi ta ničija zemlja. Ne znam više da li sam dobar ratnik? Da l’ sam osvajač ili sam rob? Odgovor mi neće dati kuvano vino koje i dalje tinja u meni?! Potvrdiće mi autobus i još jedan povratak kući ovde u region, gde je zemlja svačija. Gde svaki bogovetni dan neko nešto nova kopa, a ne nalazi ništa. Možda baš zato nisam trebao da dodirujem prošlost, kada budućnost sama piše svoju novu “povijest.“ Baš je briga, tako i treba! Ona jasno kaže da je sve to besmisleno i nebitno. Dok se grade novi mostovi, ukidaju granice, te stare zastave više i ne postoje. Kleber, Gutenberg, Luterani i katolici zajedno piju kafu u bistou Raven. Niko ih i ne gleda, niti obraća više pažnju na njih. Već decenijama. Ljudi se prevoze, rade, redovno prelaze most, kao mi sa Novog Beograda u stari. Tako to rade ozbiljni narodi i pored vrlo turbulentne istorije. Tu dolazimo i dodirujemo našu poentu. Koliko je sve to besmisleno i prevaziđeno. To potvrđuje i alžirac, taksista Rašid, koji nas je dovezao s jedne na drugu stranu i stao ponovo na tu nevidljivu među samo zbog mene, uzviknuvši sa osmehom:” Pa zar je to uopšte važno?” Srećna nova godina!”  TOUT LE MEILEUR ili u prevodu ALLES GUTE!

Podelite tekst sa prijateljima!
0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
error: Sadržaj je zaštićen !!
Proverite svoj Inbox ili Spam/Junk sanduče!
Uspešno ste se prijavili, hvala!