ŠVEDSKA: U SREDINI MALMEA

ŠVEDSKA: U SREDINI MALMEA

Vrlo nejasno zvuči, a opet originalno i pomalo neodoljivo ume da odstoji u ušima. Kao da mu je eho zaglavljen dok tumara sam u bespuću. Po zvuku odudara od ostalih. Nikako da odzvoni, ali ni da stane. Čini se kao da nešto jako tvrdo treba da se odlomi i da otpadne u njegovom kratkom imenu, kada se izgovara. Slučajno li i pukne, imajte na umu da je iznutra veoma krt. Nalazi se na samom jugu Švedske. Okupan Oresundskim zalivom i obučen jednim belo-crvenim svetionikom od mokrog pločnika koji tako stoički nosi svoju samoću. Njegovim jedinim i iskrenim svedokom, vremenom. Mogu se čak videti i svetla Kopenhagena u noći, u daljini, ako imate sreće da su golfske struje iole blagonaklone u mrklom mraku. To se baš ne dešava često, ali vredi probati.

 

Nema pravog leta, a ni jake zime. Klima je vrlo nepoštena i pomalo okrutna. Sneg retko padne i ne živi dugo. Vrlo brzo i on ovde umire. Samo jedno je sigurno. Uvek je vetrovit i leden, i kada je sunčan. Mada je pravi raj, “čist Mediteran“ za ostatak Švedske. Kada protutnji vetar, spasavaj se ko može. Nemate gde da pobegnete i da se sakrijete, kako god bili obučeni. Ni skafander ne pomaže kada vazduh napadne. Znajte, Oresundski, nevidljivi Ragnar Lodbrok će vas sigurno pronaći. Nemilosrdni vetar je ipak njegov organski simbol. Nadmašio je i Kalatravino arhitektonsko čudo, moderni Trining torzo. Iako je sav uvrnut, uopšte mu se ne odupire. Sa jedne strane bogata arhitektura, duga istorija, spomenici, zgrade i prelepa katedrala! Sa druge, osećaj nebezbednosti, lake nesigurnosti i tihe netrpeljivosti. Imate osećaj da vas stalno neko posmatra i da upravo treba nešto da se desi. Možda baš vama. Samo se to nikada ne dešava. Surovost lica namrgodjenih i naizgled nadrkanih pridošlica, migranata i svedenih, hladnih i sofisticiranih Švedjana koji se tako „fino“ smeju. Kao da se stalno prepliću i smenjuju grimase. Prožimanje dve kulture, nevidljivi rat civilizacija i dva potpuno različita načina života permanentno se dodiruju i odaju dušu grada. Kao da se uopšte ne dopunjuju, iako se ne oseća nikakav antagonizam. Ili to samo tako izgleda? Sve u svemu, ovde paralelni svetovi kruže kao ruža vetrova, konstantno jedan oko drugoga. Neprestano. Uopšte se ne sudaraju, čak ni da se okrznu. Ipak niko nikom ne smeta, ili je to samo još jedan privid Oresundskog mramornog andjela.

 

Malme je svetu ostavio u amanet Anitu Ekberg, poznatu glumicu, Lukasa Mudisona, reditelja i Aleksandera Roslina slikara. Ruzengord, predgradje Malmea je mesto gde ništa ne liči na Švedsku, osim zakona koji moraju da se poštuju i primenjuju. Pitam se samo dok mi vetar prodire u kosti, a hladnoća tetovira karlicu. Da li je ovde u Rusengordu odavno iščezla ta socijalna pravda kojom Švedska odiše!?? Malme je pun migranata, a tek Ruzengord podseća na pravi geto. Takodje, Malme  je i centar Muslimanske zajednice u Švedskoj. Nije lako živeti u njemu, uopšte, ili se ja to samo slabo privikavam na prvi vajb još jednog, novog, predgradja. Videćemo! Odiše surovošću iz koga izvire lagani gnev, napetost, ali i jedna skrivena i duboka emocija, koju nikako ne mogu da odagnam. Malme me vuče li vuče sve jače u svoje najdublje korito. Gladan sam, u stvari umirem od gladi i sedam u jedan montažni objekat koji vrlo podseća na jeftin kafić, skriven medj’ modernim, novim zgradama, koje blistaju od sterilnosti. Muzika, polu arapska. Instrumentali prizivaju prelepe zvukove Orijenta. Konobarica, pomalo nespretna i veoma simpatična, ali i užasno spora. Samo je velika gungula. Kao da se potpuno pogubila u svemu ovome. Naručujem Doner i svi me već posmatraju, odmeravaju. Ljudi nešto mrmljaju svako u svom budžaku i počinje da raste nervoza. Čuje se čak i jezik naših krajeva, negde dole u uglu. Nalik manjem separeu gde se uveliko igraju karte i hrpa novca je već na stolu. Dobro poznati dijalekti, verovatno sa one strane Drine. Gube se u dimnoj zavesi od cigareta i prave razne siluete. Tu je i obližnja nargila, gde se prepliću mirisi voća i predobre hrane u blizini. Mada kao da osećam i miris Marihuane, koji samo provejava ko zna odakle. Ovde je čak dozvoljeno pušenje. Neverovatno. Sve se “živo puši“. Vidim da ovde nema nikakvih zabrana. Ne postoji žena u lokalu, osim konobarice. Prava, velika rustična birtija, nalik onim našim na autobuskim stanicama, ipak samo malo svedenija i mnogo veća. Svetla su prigušena i ceo prostor kao da krade na kartama svog novog gosta, stranca iz potpuno jednog drugog sveta. Hrana odiše mirisom istinskog glamura ili mi to prividjenja od gladi razaraju um. Gleda se neka utakmica! Poslednje je što gledam tekme na putovanjima, iako obožavam fudbal. Većina bulji u televizore potpuno hipnotisano. Kao da on igra, mislim se u sebi! U stvari, on nikada nije ni prestajao da igra ovde. Upravo stiže vreo doner za moj sto. Ogroman, iseckan, svež, a durum pita se već uveliko topi i preliva preko velikog, belog tanjira. Luk pršti i miriše dok se bori da preživi. Zna šta ga čeka. Airon, bolji nego bilo koji jogurt na svetu, hladan kao Malme mi se uveliko smeška, dok se hvatam za veliku Ikea čašu. Krče mi creva, a voda mi curi iz usta! Mirisi i ukusi prepoznatljivih poslastica me obuzimaju. Baš korektna količina za samo osam eura, zaista. Koliko li sam danas prepešačio Malmeom!? Imam li cajger i sve to lepo da izmerim? Noge moje, sopstveno prevozno sredstvo bez voznog reda. Jedna menja tramvaj, druga bus. Hladna glava tripuje kao da nije sve vreme nosila kapu jer misli da je stigla brodom. Jedan lik u lokalu, non-stop me nešto gleda. Zrači me pogledom, ustaje, šetka se, odlazi i vraća se! Baš čudno, stalni sam gost ovde, ha. Ne osećam se baš lagodno, iako sam sa prijateljem, koji mirno pijucka svoj mirišljavi, veliki čaj od prave i sveže Nane. Stabljika i listovi vire iz providne posude nalik tegli, dok se vrela voda u njoj još uvek puši i polako menja boju. On je tako pitom i miran tip pa me to još više deprimira. Promatram i ja onog lika onako “ispod oka.” Otkud znam, zlu ne trebalo. Birtija u srcu Ruzengorda? lokalci? Pa šta sam uopšte i očekivao? Možda misle da smo murija u civilu, ko zna?! Moj prijatelj to i ne primećuje. Ipak, ustajala glad odvraća pažnju sa nebitnih stvari, a i pomaže da se moguće loše energije razidju. Novo-dolazeća sitost me navodi na duboko razmišljanje o nekome ko je ovde u Malmeu, Ruzengordu sigurno najbitniji. Televizori, fudbal sa svih strana kao da mi bude sećanja jer osećam da tonem u duboko razmišljanje. Kao u neki san na javi. Mislim o jednom čoveku, mladjem od mene koji je krenuo odavde i postao merna jedinica za uspeh. Možda baš sa ovog mesta, gde ja sada sedim? Ko zna!? Grad sa dva lica svetu je podario verovatno najboljeg svog čoveka, koji je za taj isti uspeh imao samo 1% šanse, a ostatak za neuspeh! Kolika li je uopšte kvota na uspeh? Vrlo mala, beznačajna! Ovde u Švedskoj ipak nema kladionica na svu sreću. Bar ih ne vidim, a mesec dana sam skoro ovde. On je nadmašio sebe i postao najbolji! Najteže je pobediti sebe. Stari trip jeftine teorije. Ovo je zapravo priča i o njemu, momku od oca Bošnjaka i majke Hrvatice, koji se rodio ovde u predgradju Malmea. Ovo je storija u storiji protkana mojim herojem. Metaforom života koja se zove Zlatan, a preziva Ibrahimović, jednim od najboljih fudbalera svih vremena.

 

Koliko je teško nositi breme samoga sebe u životu koji vam ništa nije poklonio? Ama baš ništa! Gde ste za uspeh morali uraditi mnogo više nego ostali. Ne više, nego sve. Životni ambijent u kome je metar od pakla, a kilometar od raja i gde zla kob “nagomilanog ranog iskustva“ uvek prati svog vlasnika kao senka. Koliko samo znam talentovanih sportista, mojih drugara koji su zbog svoje ušuškanosti života unapred platili ceh istom i odustajali pre vremena, bojeći se da izadju iz svoje sopstvene zone komfora. Tim ljudima je pakao bio na kilometar, a raj na samo metar. Da su samo znali, ali nisu imali taj „drajv“ da guraju, da se bore, jer su imali sve na gotovom. Definitivno je najbolje biti rodjen siromašan. Prerano se sazri, a to je najbolji ambijent za drajv. Sve se uostalom posle ionako zaboravi, jer vreme, večiti doktor leči sve. Početak njegove karijere ovde u fudbalskom klubu Malme, gradu u kome se nalazim sada. Kasnije odlazi u Ajaks gde stiče svedsku slavu. Naravno veliki Ajaks postaje mali klub za njega. Dalje u još veći Juventus, tako redom, biografski, to već skoro sve znamo. Ali šta je to što možda ne znamo? Uvek je nosio i svoj teret. Sopstvenog sebe na ledjima kao ranac. Karakter večitog ratnika iz ovog kao geta Ruzengorda, kojeg zapravo nikada nije ni napuštao u svojoj duši. Zato je često i dolazio u neprilike i sukobe sa trenerima, saigračima. U početku ga je trebalo obuzdati, ukrotiti i ubaciti u sistem. Zbog svog „bek- graunda“, što zbog nezrelosti, mladosti, ali i hrabrosti. Pomalo i ludosti. Takvi ljudi su najbolji kada su neosedlani i jašu taj svoj životni rodeo. Harizma tada radi najbolje. Koliko je samo važno imati prave ljude oko sebe. Uz stručnjake i veliki napor pravih ljudi uspeva da se koliko-toliko ubaci u timski rad, gde svojim raskošnim talentom prkosi i pobedjuje sve svoje demone. Pobedjuje i pravila koja se čak i njemu prilagodjavaju. Još jedna velika pobeda sirove harizme. Postaje Zlatan kog’ svet samo takvog i poznaje! Poenta je i u roditeljskom vaspitanju, podršci, toplini. U toj ljubavi koju nam roditelji nesebično daju iz koje god kaste da dolaze. Šta ako nema tog vaspitanja gde je surovost ulice jedini i pravi učitelj? Socijalizaciju nažalost nije imao u krugu svoje porodice. Posedovao je samo bezgraničnu ljubav, siromaštvo i tihu patnju. Kasnije su i ti roditelji napokon „prodisali“ svoj tužan život kroz njega. Sve se to duboko oseća i u ovim ljudima ovde pored mene. Svuda naokolo. Na njihovim licima, borama, brkovima i bradama se oslikava taj isti svetionik života i kada igraju šibice ispred lokala. Kada uručuju male paketiće jedan drugome za sitan novac. Dok se smeju kada gledaju utakmice i kada se nerviraju, udarajući u sto. Sve to vrlo burno doživljavaju. Kada se vesele i skaču i kada se pomalo svadjaju. Oko svakog stola kao da vibrira po jedan Zlatanov duh. Kao neki podsetnik koji treba da stoji i u lepljivom meniju ovog lokala. Koliko ih samo ima u ovom, kraju, gradu? Mogu li i ja s njima zajedno da postanem Zlatan? Dugo sam sedeo ovde u ovom bezimenom, montažnom kafiću od birtije, punom emocija. Da li će svi ovi ljudi pobediti sebe i da l’ ima vremena uopšte za to? Koliko ima samo Zlatana na ovome svetu koje uopšte i ne znamo? Koji su uspeli da od tog jednog milimetra šanse za život naprave hiljade kilometara sreće. Ne samo zbog jebenih para, boljeg života, slave i svega što ide uz to. Pobedili su sebe i ostavili dubok trag u tome što rade i u nečemu što će i buduća pokolenja nositi kao svoju sopstvenu identifikaciju. To je najbolji Malmeov eho. Najbitnije je ne gledati karte koje je život dodelio, nego najbolje moguće odigrati sa njima. Kada god to bilo i podvući crtu. Što pre, to bolje!

 

Onako sit dugo sam razmišljao, sedeo i posmatrao ljude. Ponovo upijao život. Zatim sam počeo pomalo i da pijem, jer Malme je hladan, trebaće  mi. Dug je put do kuće u selu Velinge, gde sam smešten. Gledao sam ljude koji više nisu ni obraćali pažnju na mene. Zamenili smo uloge. Stopio sam se s njima, asimilovao u još jedan svoj emotivni trenutak i bilo mi je jako prijatno. Gde bih uopšte i išao posle u ovom ledenom gradu koji broji više od pola miliona duša noćas, nego opet u sebe?! Možda samo do svetionika, dole na dokovima. Tamo mi je najlepše. Otkrio bi mi još po koju tajnu fatamorgane života?! Nikada nije kasno zaigrati još jedan poker sa njim, pod uslovom da ga ozbiljno napadnete! Jedino u toj ludoj igri kada gubi on obično ne kažnjava, nego nagradjuje! Kasnije, sutradan dok sam se šetao Malmeom i posmatrao ponovo sve te ljude različitih svetova razmišljao sam duboko o nečemu? Kom svetu ja zapravo pripadam? Koja li je moja strana? Koja je boja moje grimase? One sofisticirane, bezbrižne, hladne i sterilne, a lažno-nasmejane ili ove surove sa margine, opake, oštre a duboko emotivne? Posle svega kada podvučem neku svoju crtu i dok talasi Kategata ponovo nemilosrdno zapljuskuju moju znatiželjnu dušu sigurno se minimum nalazim bar tu negde u sredini. Možda je tako i najbolje? Najsigurnije je svakako, u nekoj mojoj zoni komfora. Jer ako i to nije dovoljno, onda je barem od mene najiskrenije, zar ne?!

Podelite tekst sa prijateljima!
0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

2 Comments
oldest
newest most voted
Inline Feedbacks
View all comments
Marijana
Marijana
1 year ago

Vise umetnost nego putopis.Bravo!👏👏👏

error: Sadržaj je zaštićen !!
Proverite svoj Inbox ili Spam/Junk sanduče!
Uspešno ste se prijavili, hvala!